ЈЕРОЂАКОН ЈОВАН (ЋУЛИБРК)
НЕ ОДПАЗИ У ТИИШНУ
Iаn Сurtis (1956-1980), вођа мaнчестерске рок групе Јоу Division је потиуно посебна и
самосвојна личност западног свијета:
посљедњи
харизматик у његовој
историји,
он доводи до краја његов
христотражитсљски двиг и за крај XX вијека представља оно што су за своје
вријеме били Бернар од Клервоа[i], Јован од Крста[ii], Томас Мертон[iii]
или Франческо од Асизија[iv]. Но, за
разлику од њих, његова смрт апсолутно обиљежава сав западни свијет данас:
на њу се
позива и наставља све што јс христочежњиво, али и сваки покрет и личност који отворено баратају реториком сатанизма.
Предавање које је аутор 6. јуна држао
на Философском факултсту у Никшићу, поводом шеспаестогодишњице Сurtis-ове смрти, надовезујћ се на текст о Roben
Johnson-у из Светигоре бр. 49 и бави се двије ма темама:
како рор-култура и rоск-музика као њен средишњи дио, завршавају и возглављују
(рекапитулирају) хиљадугодишњу историју
Запада и како се,
у једном
тако презреном и "подземном" облику, пројавила личност која је на себи понијела сву трагику тога
свијета, и постала коначни символ његовога завршетка.
“Vsi vi kateri čutite pogum kiga je dvignila zarja v borbi za lepoto sveta”
Mожда
нашe pрисуство овдјe заиста може изглелати необично, али - шта 6и то било страно православном уму у овој реченици Nеil Young-a
која нас, посредством једне смртн, данас прати свуда: “it’s better burn out than fade away?”[1][v]
Но,
иако јс непорецива ријеч Paul Morley-a[vi] "да
је "Atmosphеrе"[vii]
"посљедња поп-пјесма" и унаточ
томе што
смрћу Iаn Сurtis заиста сагорјева душа старог свијета, и почиње једна потпуно нова и безоблична епоха која још нема ни лика ни
имена, и којој је исконсхи двиг запада потпуно стран. Много мање ће бити ријечи о њему, а много више о јичности која је потпуно прожета тим древним двигом; која је много удаљенија по времену али је по своме
хабитусу много читљивија. Ради се, наиме, о William Shakespear[viii]e-y.
Од Логоса као ријечи до ријечи као тамнице
Ту
се, наравно, не може бвити
много оригиналан: у фокусу је онај фрагменат шкотске трагедије "Маcbеth"[ix],
којег је она
1929. актуелизовао William Faulkner[x], Пишући велики роман тока свијести "Бука и бијес"[xi];
чувени монолог у којем Макбет говори шта јс живот:
“Life is a tale told by an
idiot full of sound and fury signifying nothing“
Живот
је, дакле "кажа што ју идиот казује, пуна буке и бијеса, означујућа иншта.''
Самим насловом, дакако, Faulkner фокализује (усмјерава пажњу на) оног ко казује ту причу пуну
буке (=Sound_Звука) и бијеса: средишњн приповједач
романа је тридесеттрогодигањи идиот, Bеnjamin
(Benjy) Сомрsоn[xii],
лосљедњи изданак једне од древних јужњачких обитељи које су саздале Амержу.
Његов
лик је, у сгвари, историософска pарабола о амeричкој историји: Америка је покушај
европског човјека да оствари ренесансну идеју о апсолутној слободи индивиdуе; тeмeљни
принцип Америке
је лични подухват ("free-enterprise")
тај евронски "input"
Америци на крају пропада и велики бијели
човјек завршава као идиот,
брига о њему бива повјерена
Црнцу ио имену Т.П.;
цијела прича се завршава на америчком
Југу, гдје је и почела; гдје је Европа први пут и срела Америку, и чији је
символ New Orleans (Нови Орлеан); тек сада треба да настане истински "амерички пут
(way = начин) живота"[xiii].
Сам
Венијамин, окачен на ограду у дну врта и посматрајући игру (не живот) одраслих бијелаца, "буку и бијес" приповиједа само
током својих мисли: апокалиптички
обол овог романа почива највише на Benjy-овој немоћи да артикулише ријеч.
Ова
прича, од индивидуе до идиота, то је нешто што се чини важним, једнако као и чињеница да она завршава тишиом. А најважнијим се чини то што јс Shakespeare-ов сам
живот ("Ја сам истина, пут и живот")
назвао причом.[2] [xiv]
“Откуда то да се Живот стави у власт
језику?”
1.
Inprincipio erat...
Вратимо
ли се око хиљаду и двјесго година уназад, када у Риму блажени Јероним Стридонски по налогу папе Дамаса дефинитивно обликујс
латинско Свсто Писмо и ствара Вулгату, кључни “генератор слика, приповјести, алузија и других области вeрбалне артикулације”[3] за западни свијет ,
знамо да
он темељни исказ Светог Писма, почетак
Јеванђеља
од Јована, преводи
“In pimcipio crat Verbum” “У почетку
бјеше Ријeч”.
Но,
док словенско
"Слово" Св. Кирила остајe отворено за све дубине Друге Ипостаси Свете
Тројнцс, која је Логос Живота, Он ће ностати жртвом једне обрнуте аналогије,
подобне оној Августин-овој: ријeч
постаје образац преко кога се познаје Логос, Икона невидљивог Оца. А Логос бива затворен у језику на
начин на који јe то на крају изрекао Jacques Lacan. "Несвјесно (читај: логосна
душа људска) је структурисано као језик".
Вратимо
ли се
пак у вријеме када Апостол Павле ступа на Ареопаг, видјећемо да прича започпњс јоша тамо: "Људи Атињани", вели он, "по свему видим да сте људи врло побожни" ("ни за шта друго се нису занимали, него да штогод ново говорe иш слутшају", кажс претходно Апостол
Лука). "Јер пролазећи и
посматрајуђи ваше светиње нађох и жртвсник на коме бјеше нагшсано: непознатоме
Богу.
Овдје се разрјешава једна много
древнија повијест, настала на размеђи. "Илијаде" и "
Одисеје" на коју ће нас, свако у своје вријеме, упутити и Софокле
и вјероватно највећа роск-група уопште,
Led
Zeppelin.
I. 2. Achilles Last Stand
"Ахилов посљедњи чин"
у грчкој историји вечан је за његово оружје: након његове смрти, оно је требало
да припадне највећем ахајском јунаку нослије Ахилеја. Најзнаменитија двојица
бипа су лукави Одиссј и вслики Ајант, коме су богови својом интервенцијом
једном већ одузели побједу над Хектором и препустили је Ахилеју. Он губи и
оружје: Атинином сплетком, добија га њен миљеник Итачанин.
Ако богови суде овако - вели
Ајант - онда они нису у истини, а онда богова и нема - н постаје први атеиста у
историји. Да би се испунио закон трагедије, Ајант мора да буде кажњен: али, он
боговима узима и освету из руку: набија се на сопсгвени мач, не дозвољавајући
им ни да га казне.
Ајант, дакле, не умире од освете
богова, којих више (за њега) и нема: он умирс од недостатка Истшинтог Бога,
Бога правде и истине, ирисутног и битујућег унраво кроз своју неприсутност
(а-теизам), кроз Ајантову неутаживу чежњу за Њим.
Тог Бога, који јесте али који
се не оглашава и за кога још нема имена (=натписа), Ајантовог Бога, проповиједа
Апостол Павле. Али, то није она ријеч који је ишчекивао антнчки човјек: ''али
не мудрим ријечима, да се не обеснажи крст Христов" - Павлова је ријеч - ријеч
Слова", коју не може свако нримити".
Павле наиме, не говори о Богу -
он јс сам епифанија, тамо гдје доспије у њему живећа благодат Божија, и сва
твар постајс Богојављење, свједок да је Христос дошао на иреображењс свијета.
Зато Павле не ставља нови натпис на жртвеник, јер се неповратно измијенио
жртвеник сам: жртвеник Богу постаје срде човјечије, а жртва и најсавршеније
богојављење - наш двиг да задобијемо св. Духа Преобразитеља.
Улога језика јесте да именује Његово
присуство, да потврди савршено прео-бражење: улога натписа на икони јс да
потврди да је то Лик Онога који се Оваплотио, Његове пречисте Матере или Светог
који се уподобио Њему. Тиме језик посвједочава Оваплоћеног Бога и чиме се исцрпљује
његова моћ и његова богомдана улога у домостроју Божијем. "Јер се срцем вјерује за праведност, а језиком
исповједа на спасење"(Римљ. 10:10).
У западном одговору на VII Васељенски
Сабор, " Каролиншким књигама", упоредо с теологијом Духа Светога,
мијења се и теолошја језика: сама твар (чији јс умјетност - врх) не треба да се
мијења (=преображава), мијења се њена улога: Венера с Енејем промјеном натписа
"постаје" Богородица с Христом, а жртвеник остаје исти. У чудној игри
пуној страха, у којој фасцинацију антиком (= савршено обликованом твари)
смјењује жеља да се влада њоме, језик достаје оруђе управљања Духом Светим, а
власт над језиком припада замјенику Ријечи на зсмељи - римском папи, који јсзиком
госпо-дари космосом.
I -3. Литургија и њен двојник:
“Олтар
лажи што облике множи”
Тек тада, устоличењем папе за
господара васељене, пројављује се у историји биће западног свијета, сложено из
жудње и потраге за изгубљеним Христом и жеље за владањем космосом: из дуализма
који ћс се кроз историју прометнути у схи-зофренију.[4]
Некадашњи благодатни Богочовјек
(= Црква) се дијели: на тијело и душу, разум и емоције, хаос и поредак, ретроградно
и авангардно. И у свим могућим лодјелама, тражи анамнезу (присјећање) на склад
(сувогубу симфонију) у коме је некада пребивао. И коначно, дијели се сама
литургија на ријеч којом се врши (означитеља) н на Духа Светога, који је врши
(означено) а којег више нема: у свијету којим је жељела владати, ријеч остаје
сама; и у ненаситој жудњи да собом испуни празнину коју је оставио Бог, почиње
да метастазира.
Велика измјена која се десила у
ренесанси, од измјене перспективе у сликарству до реформи у римокатоличкој
литургици може се свести на продор ријечи у све модусе живота и њихово
организовање на принципима ријечи: сва умјстност почиње да приповиједа, од
музикс до сликарства, и по први пут да се тумачи, оном истом ријечи која је
западни свијет заметнула, бесконачно усложила и учинила га неразумљивим и
доступним само онима који владају тајном ријечи: дисцоурсе февер.
Ту велику битку је нрихватио Shakespeare;
јер је схватио да се борба за живот западног човјека, изгубљена у литургији,
вратила у умјетност, у којој "човјек покушава да постане "лице"
("личност")[5].
Зато је његова драма и литургачнија и трагичнија од Софоклове и Ајантове: јер
је Одсутни Непознати Бог био ту. И нас више не мучи само чежња него и меланхолија,
а - коначно- и грижа савјести[6].
И баш у Shakespeare-ово
вријеме, Еразмо прерађујући Јеронимову Вулгату каже: "У почетку бјеше бесједа"
("in
principio erat sermo").
Умјетност, заснована на ријечи која већ метасшира у бесједу /говор /дискурс,
постајс сада сурогат литургије и њен супарник: умјетност и црква се почињу
отимати о човјекову душу, све док Goethe у свом чувсном дискурсу о Логосу у
"Фаусту", њега не преведе као "Der Sinn" (смисао) - након чега се и дјелатност ума
(философија) почиње организовати по принципима умјетности. А када у сљедећој
Фауст-овој рсченици Логос постане "дјело" (Die
Tad), то ће значити да
је коначно пронађен прави циљ умјетности: преображење живота.
Одатле полазе Nietzsche и Wagner: - из свијета којим влада умјетност, Бог излази п Nietzsche
констатује да је он "умро”, али убрзо спознаје и да је он сам затворен
"у тамници језика": ријечи (и сва умјстност) се не односе ни на какву
ствар- ност него само на друге ријечи и то се умножава у бескрај који завршава
лудилом - непостојаљем никаквог средишта око којег би се обликовала личност;
стварносг, некад логосна (словесна) сада је вербална; у њеној основи је празна
ријеч - лаж.
И као што јс за Максима Исиовједника
- цијели космос потенцијална Црква, тако је и за Wagner -а - цијсли свијст потенцијално,
недовршено умјетничко дјело, на чије је обликовање призван он.
Но, када се сврши посљедњи
колективни култни чин нацизма (= држава као умјетничко оруђе) и срушеним
Берлином одјекне посљедњи пут С-mol Strauss-ове симфонијскс поеме "Тако јс говорио
Заратустра", прије него што га замијени раз- драгани swing Glenn Miller-а, бива јасно да Други свјетски рат (посљедњи велики
умјетнички пројекат Европе) нијс добио нп германски ни комунистички
тоталигаризам, него неки трећи.
Насупрот старој, уморној и истрошеној
европској Валхали, стајао је набујали и разиграни Њу Орлеанс, митска материца
Америке.
II - Rоск: Нови златни сан
Сјстимо се: Амсрика јс
пронађена у вријсме када нестајс старе Eвроне - пада Цариград, Luther подижс буну протин "господара (латинског)
јсзика" и проналаском штамиарије писана ријсч савлађујс говорeну. За ренeсансног човјека прогрeса, Нова зсмља ће вијековима бити мјссто гдје сс може
почсти испочетка, обећана земља у ко- јој сс човјек моћс вратити у архајеко,
дјевичанско, стање, неупрљано богоодоступништво
Исте годинс када јс Фаулкнер
завршавао свој роман, негдје на том истом Југу, у Делти Мисисипија, у којој су
сачувани стари афрички култови, из тишине у коју је увро Вenjy, рађа се истинско биће Америкс. До тада, она скоро и
не постоји на кул- турној карти: изузев Тwаin-а, Withman-а и донекле Emerson-а, у XIX вијеку она нема писаца; Елиот и Поунд у XX - прeвише добро кореeпондирају с енглеском књижевношћу. Тек кроз велику
ратну трилогију (" Од сада до вјечности'’ James Jones-а, Голе и мртве" Norman Miler-а и "Младе лавове" Irwin
Show-а настаје типична имpсријална амeричка књижeвност, чије се одлике познају
још у дјелима John Stainback-а
("Источно од раја"): припроста наративна реалистичка проза (тзв. faction), бiблијски мирис језика купљeног из Библије краља Џејмса,[7]
борба појединца за сопствену слободу и самоосгварење, и коначно двијс вслике и
једине теме америчке књижевносги: лутање и живљење у градовима гдје обитава
зло.
То ће обиљежити сву америчку
умјетност до данас, од Salinger-а и писаца бит-генерације преко можда највсћсг писца
ове половине вијека, William S. Burroughs-а до метафикционалиста (Рynchon, Сoover, и др.) и до talking book, коначне форме амeричкe књижевности: озвучeнe поезијс, на плочама као што су "Америчка молитва
" Тhe Dооrs "Књига која прича" Stevie
Wonder-а,
"Коњи" Раtti Smith или "Велика наука" Laura
Anderson и
"Хиџра" Јоni Мitchell
Која је средишња лрича мита?
Повијест о томе како јс јeдан млади Црнац по имсну Robert
Johnson једне ноћи изашао
на нско пусто раскршће и прeко вуду-ритуала продао душу ђаволу за умијећс свирања
и ирављења pјeсама. Само pо себи, то се не би много разликовало од било које
Рое-овс причс страве и ужаса, да на Johnson-у нe почива цјелокупна госк-музика. Наиме, с тако добијеним
даром, он је извршио синтезу афричких музичких облика, у чијем су основу вуду
магијска традиција н бијела протестантска тзв. "народна" (folk,
country and western)
музика, на начин који је ову нову форму, тзв. Делта-блуз, учинио блиском и
једнима и другима.
Иза Johnson-а остао је први
аутентични амерички мит и први аутентични амерички умјетнички облик; остала је
једна биједна смрт и много ијесама о борби са злом као трајно обиљежје Rоск-а, које ће деведесетих постати његово једино лице;
и на крају, остао је мит о 29 снимљених и јсдној неснимљепој пјесми, кроз коју
се најсавршенијс сагледа су суштина rоск-а.
За том нјесмом, наиме, трага целокупна
rоск-музика: када се она иронађе и одсвира, "морe ћe сe вратити у изворе из којих је потeкло" и човјек ће бити опет млад и безгрјешан. То је посљедња
метаморфоза мита о Гралу, којег је јурио и Wagner-ов "Парсифал". rоск-музика је, коначно, и посљедњи, савршени, облик Gesamatknswerk-а, облик који у себи садржи све релнгиозне, културне,
политичке и умјстничкс формс западног свијста.
Она је и - "живот
свијета": јер.за поп-звијезду више нема приватног живота: она је
ненрекидно својина свих и пред очима свих; као хришћанин пред лицем Божијим,
тако и она пред лицем свога ега.
И коначно, поп-култура је посљедњи
двиг западног свијета у који се вјеровало. ка којем је био усмјерен саборни
ерос: носљедња шанса и посљедњи пад: посљедње боготражитељство.
II
- 1. Заувијек млади: године утопије (1955-1976)
Шта
је био Johnson-ов Delta-blues? Прост дванаестотактни образац најчешће састављен из три акорда, који се изводио на
гитари, евентуално уз усну хармонику. Њега је Muddy Waters тридесетих година
пренио у Чикаго, прилагодио
електричној гитари, додао удараљке. Но, док је блуз на Југу био углавном
тужбалица,[8] на Сјеверу је публика била бијела, па и неки од извођача. Музика иостаје бржа, погоднија за плес, музика империје.
Европска
грађевина јс већ
разрушена до темеља ("Бомбардери РАФ-а су одлично обавили свој посао и од
Њемачке није остало ништа"- Kraftwork), али су биле потребне још двијс ствари да би нова империјална
религија освојила свијет: нови медиј и W.А.S.Р. (бијели англосаксонац протестант)
који би то изводио истим жаром као Црнац.
Медијска
стратегија
је већ била испробана: начин на који је тридесетих
створен Хитлер. Као што
цјелокупна послијератна техничка револуција почива на њемачким достигнућима до 1945., тако и
медијска револуција
зависи
од оног што се је прошла
његова умјетност. Ако "сваки нови (умјетнички) облик настаје канонизацијом неког периферног облика",
како Susan Sontag наводи Виктора Шкловског, онда он мора проћи сав пут претходних облика. А тогални облик,
какав је pop-култура - врши тотално рециклирање: и онај ко је пратио њену историју, проживио јс сву историју западног
свијета и примио количину информација, емоција и мисли коју нису генсрације његових предака заједно.
Јср
ако се погледа
историја поп-културе, она заиста има свој средњи вијек: "мрачно доба"
између нестанка првих rock’n’roll звијезда и појавс Тhe Веаtlusa. Оно што је темељна вриједност (антика), то је унраво
тај rock’n’roll, прије
кога постоји само тајновити период "народне умјстности", из кога је
произашао гениј антике;
и у том "архајском
добу” - Ноmer-rоск-а Robert Johnson-a.
The
Beatles су прекоморска обнова антике (као некад
Италијани преко
Средозсмља),
ренесанса
у којој се рађа идеја прогреса: у поп-култури то је раздвајање поп-музике, намијењене
презреној широкој потрошњи и rоск-а, носитеља изворног двига Занада, идеје прогреса и духа елитизма и просвећености; рор је цикличан, увијек исти - госк се развија и уздижс. Негдјс у периоду "романтизма" rоск
спознаје себе као ритуал, и ученик великог мага позоришта ("Позориште серафима") Antonain
Artaud-а и Carlos Castaned-е, Јim Мorrison види себе као - шамана.
Rock
преиознаје себе и као политику (МС 5), националну умјстност (цијели низ
британских група, инспирисаних Dickens-ом, нарочито зрели Genessis и Јеthro Тull)
и коначно као мистику (Њемица Niсо, дубоко везана с Јоу Division). Он има своју
високу модерну (Уes, ELP), и своју авангарду (King Crimson, Саn, Еnо & Fripp).
На
крају, он има и своју постмодсрну - тзв. art-rоск као (свјесно) "уношeњe
искустава из
других умјетничких области": доба
у којем он препознаје
себе као умјетност
која има евоје
мјесто и легитимну улогу у историји. Нимало случајно, најзначајнија личност тог
доба постаје David Bowie, глумац из
чувене групе
Lindsay
Кеmp-а. И док остали
раде свој
карактсристичан лик (имиђ)
по којем их нознају, Bowie из плоче у плочу, из године у годину мијења маске и лица, не дајући да се открије - ко је у
ствари он, и које му је лице право, док се не. разоткрије као кловн (ЛП Scary
Monsters) а маску - као своје право
лице. Но прије
тога, он ће узети лик "танког бијелог војводе ', метаисторијског бијелог човјека,
"моћног
старца ријеке"
и створити велику
завршну постмодерну
триологију
(плоче
"Од станице до станице", "Доле" и "Хероји"); када
на концертима
потом узме Јорикову лобању евоцирајући
тиме много више самог Shakespear-а нeго ли Хамлета, и као "сломљени (пропали) глумац на сцени"
("Cracked Асtor On Scene") возгласи "It’too late" ("Прекасно је!"),
то ће значити не само да "његова "личност" није била ништа друго до "личина" (маска),
нешто што
није везано за његово стварно иостојање, нешто без битијног (онтолошког) садржаја"[9], него и да "смо потпуно изгубили кључ
за значење у којем Јован користи логос[10]
и да се иза маске која јс постала лицс западног свијста осјећа смрад небића.
Највећи
дар и синоним Логоса, Живот, тек сада постаје ријеч "означујућа ништа" и тек се овдје довршава
пророчански фрагменат Shakespear-ов о смрти као тишини и ћутању, и животу као
ријечи, која је у трагичној занијетости својом означитељном силом изгубила
означено као човјек душу.
II-2. Смрти
ноћ и крв: године нихилизма (1977-1980)
Шта
се то тако велико десило 1977?
У
тренутку када више није могао да се обнавља из умјетности, из историје,
рор-музика је иочела да се обнавља - из себе. И у три године, у иступљењу (In the heat of the moment") Punk и New Wave (Нови вал) премотавају не само
двадесетогодишњу
истори- ју rоск-а, већ и хиљадугодишњу историју свога свијета, спрежући све
његове
преостале животне
снаге у
посљедњи,
горостасни, двиг да се из тамнице језика пробије у апофатички мрак ћутања, у коме обитава
једном
остављени
Логос Живота.
И
заиста је прекасно: rоск ће у наредне три године покушати да по ријечима Lou
Reed-а "створи "Браћу Карамазове" и давши низ ремек-дјела патњe,
можда ће сe томе и прикучити; но, његове силе биле су истрошене, а наде покопане, као Shakespear -ове кости покрај олтара цркве у Стратфорду на
Евону:
"У
својој ненаситој жудњи за Савршеним и Довршеним", гише отац Јустин, " Shakespear је
доживео човекову несавршеност у безброј пакленнх трагичности,
повео људско биће у горње светове и оставио
га на. тамошњим иутевима зачуђено и запрепашћено."
III - Богу својој прсмудрости нађи себи
колонију
“I’m
waiting for a guide to come and take me by the hand” (" Чскам да водич
дође и за руку
ме узме") први
је стих
пјесме "Disorder" којом заиочиње "Unknawn Pleasures"
("Непозната
Задовољсгва"), први албум Joy Division,
На
потпуно црном омот
Peter
Saville-а налази се
само један елсктрокардиограм:
снимак посљедње радио поруке коју негдје у дубини космоса шаљс умирућа звијезда. На унутрашњем омоту је рука која нас полуотворених врата ("Андалузијски пас" Lоuis Bunuel-а као повратак интуитивном)
позива "доле низ степеницс у земљу ничнју", до "затвора
крста", гдје су
"сва знаља разорена".
"И шта
видје тамо?" пита Сurtis, евоцнрајући Dylаn-ову апокалиптичну иоему
"Тeшка киша
ће пасти": "Видјех силу и славу гријеха / крв Христову на њиховим гњатима".
Ian
Curtis није
био човјек за којим би се ико окренуо на улици: ожењени двадесетогодишњак из
предграђа радничког Маичестера, навијач Манчеетер Јунајтеда није био чак ни анти-звијезда.
Имена чланова групе, ауторство, њихова лица
или ставови бипи су занемаривани и уклоњивани од јавности. не зато да бн се од њих направила мистерија, већ зато
шго нису билн битни.
Живот
јс био агон, а сцена - кризис (=суд). "Тишина", која почиње "када се врата широм отворе" н битка
која сс збива на сцени чини да носматрач себи "каже: ја још постојим"
("Atrocity Exhibition").
И
коначно - епилеpсија: када се на знаменитом синглу " Свјетлост и сљепило" понесе с "Мртвим душама", он ће
преко Гогоља призвати и сву ону традицију из којс јс произашао и Curtis-ов
јсдинн ишшски сапутнк
по дубинама патње - Фјодор Михаилович Достојевски.
Одатлe
се иде даље:
апофатичко црнило са "Unknawn Pleasures" смјењује катафатичко бјелило
"Сloser" ("Ближе"), а преобраз умируће звијезде - "икона'
Оплакивања Христа - ремек-дјело
Peter Saville-а које у
себи садржи посљедње ремек-дјело госк-а.
Уводећи нас у ритуал, он га срета као
ритуал очишћења: борбу за личност у којој ”се сгидим личне (persona-е) која сам" ("Isolation").
Ово је "Пасха (прелаз), криза која је морала доћи, разарајући умиреност (balance)
коју сам чувао". Бог нас оставља
"са знаком на вратима" и "у премудрости својој узео те је за руку".
Историја,
схваћeна литургички
као нeпрекидно стварање завршава амбисом између лица који је могућe прeброднти само на један начин:" Нема повратка на
претходну љествицу:
срце или душа - једно ће
изгорјети!". Овај исказ,
који би таутолошки
у православној
аскетици у којој су срце и душа сивоними за средипгге уиутрашплг човјека, у
традицији из које долази Joy Division има потпуно другу тежину: изгориће или празна емоција, сурогат благодати
коју нам намеће маска узета у паралитургнчкој игри умјетности (срце) или ће под њеним теретом изгорјети
образ Божији у човјеку (душа).
Када
у "24 часа" каже да је љубав (емоција) ("која ће нас потргати на
двоје") сломила
понос (достојанство образа Божијег), трагедија почиње да се приближава крају.
У
"The Eternal" ("Вјечан") он затиче себе како опружен крај капије у дну ограде, посматра
дрвеће, лишће што пада и лнтију за којом је престало нарицање. Душа Ian Curtis-а, поистовсћена с Faulkner-овим
Бениијем и Dylan-овим ”плавооким
дјсчаком" истовремено, посматра сопствену сахрану и даћу, и
"у иступљењу
покушава да се исплаче, посједнута бијесом што гори изнутра". Разлог за плач
је - промашај:
"вријеме
је моје с дјецом узалуд протраћено", а дјеца, како то тумачи Света Максим
Исповједник, наша су дјела, оно у што смо уложили богомдани
животни ерос, по
Христовој ријечи да "тамо гдје јс благо ваше, биће и срце ваше".
Сада
је све готово и нема
вишe "ни ријечи (Verbum) да искажу, ни дјела (Die
Tat) да одреде".
"Ево
младих људи",
говори Curtis у завршној "Decades", уздижућн лично искуство на
макрокосмичко, "с теретом
па плећима
/ Ево младих људи, гдје су они
били?" ''Куцасмо на врата најтамнијих одаја пакла, и видјесмо себе као
никада прије:
слике траума и изопачења."
Док
је на Нolbein-овој слици
"Мртви Христос" на коју се позива омот "Сloser"-а Христос
сам, овдје му је нридружена, као "терет на плећима и заједница која га оплакује; која заједно с Curtis-ом
посматра ту сцену "која као
да изражава појам о тамној грубој бесмислено
вјечитој
сили којој је
све потчињено". Посљедњи Хуан од Крста Запада, лосматра ту аторију о смрти
која би требала дати
живот, и са ндиотом Мишкином
говори "Због ове
слике неко може да изгуби вјеру".
"Сloser"
свједочи оно што
долази након губљења вјере.
Хиљадугодишњи умор сублимиаран
у трогодишњи двнг Curtis-а је прихватио као свој!
18.
маја 1980. у раним јутарњим часовима. Iаn Сurtis се објесио у својој кући у Маклесфилду,
оставивиш посљедњу поруку: "Не могу више да издржим".
Недуго
након његове смрти, иојавио се иосљедњи сингл Joy Division, ''Atmospher'',
са чијег
нас омота више не
потреса
драма умируће звијезде
или мртвог Сина Човјечијег
који треба да васкрсие. На њсму је нордијски пејсаж под снијегом: доба смрти. Дванаестотактна blues пјесма
сачињeна но свим “Delta” правилнма, по својој једноставности супротна је свему европском, но својој величанствености - цјелокупној госк традицији, а по својој узвишености - свему створеном у историји Занада, носљедња пјесма Joy Division, која собом укида све антиномије између реда и хаоса,
хтонског и уранског. авангардног и ретроградног - тридесета је пјесма Roberta Johnson-а; пронађени
Свети Грал, Велика и савршена Пјeсма - узалудна, јер ннјс сачувала жнвот свог
творца.
У
њeпим ријечима "Не одлази у тишину... то је опасно, сувише опасно"
нијс умирао госљeдњи боготражнтсљ и иосљедњи Ајант, него иосљедњи
христотражнтељ западног свијета.
Умирала јс rоск-.муузика
и коначно умнрао је сам западни свијет каквог смо га познавали хиљаду година: исконска дугаа запада умрла јс са
последњим
трагаоцем
за Логосом Живота .
У
жудњи за њим, заиста, боље је сагорјети, него изблиједјети.
[1] Док Kurt
Cobain, вођа најзначајније групе деведесетих Nirvana, није овим стихом
закључио своје опроштајно писмо, пјесма Neil Young-а Hеy Hey Му Му" (LP
"Rust Never Sleeps"), била је важна утолико што је
отврђивала легитимитет "предања" описан у поглављу "Крв и ноћ и
смрт”. Када Young Каже "Краљ је
отишао, али није заборављен / његово је име Johnny Rotten, то значи
да пјевач архетипске punk-групе Sex Pistols о принципу "Краљ је мртав - живио краљ" прузима
симболичку и повијесну улогу (зачетника), од Еlvis Ргesleу-а, који
умире исте године када Pistols-и објављују свој први (и посљедњи) албум - 1977.
Но, када Nick
Cave (1985.) раскрије да је "прворођени
(краљ) мртав", он открива и да се ради о "помазању'' не на земаљско "краљевство":
Еlvis је - месија, а Rotten - његова грогескна рециклажа.
[2] Ову
необичну везу ће седамдесетих поновити једна од врло значајних личности rоск-а коју су често повезивали с Joy
Division, Iggy Pop најавивши двије међусобно везане плоче "Жудња за
животом" и "Идиот" (''Lust
For Life'', ''Idiot'').
[3]
Northroph
Frye
[4] Велику
тему модерне и авангарднe која ће прожети као стожер сву историју rock-a, од
Roberta Johnsona-а до King Crimson и Gang Of Four. Видјети како rоск
истовремено, као плес и као неурозу, дефинише владика Атанасије у интервјуу
"Мој Бог - Бог живи": "Имате једну тачку које се држите и која
вас деперсонализује". ("Знак препоречни". сгр. 73.)
[5]
Митрополт- Јован (Зизјулас),"Од маске до личности", Дом, Ниш,
1992"
[6]
"Ослободи душу моју и срце од зле савјести" моли се свештеник на
Херувимској пјесми, да би литургија могла да се саврши; у том смислу,
Shakespeare заиста јесте покушај
ослобођења од зле савјести, покушај драме да се врати у литургију
[7] У
rоск-у, библијски мирис ће унијети и чувати баш Американци: од Јеврејина Bob
Dylan-а и Јужњака Тhe Bend, до Springsteen-овог LP-а "Тама на ивици
града" ("Адам подиже Каина”) и трагичног Graham Parssons-а.
[8] Сјетимо
се стравичног " Блуза о чудном воћу" Billie Holiday: док се возила
Југом, примјегила је неко "чудно воће" на једном дрвету; када се
приближила, видјела је да су то лешеви Црнаца које је објесио Кју-Клукс-Клан.
[9]
Митрополит Јован (Зизјулас), ibid.
[10]
Northrop Frye, ibid., стр. 43.
[i] http://sh.wikipedia.org/wiki/Bernard_od_Clairvauxa
[ii] http://sr.wikipedia.org/wiki/Јован_од_Крста
[iii] http://en.wikipedia.org/wiki/Thomas_Merton
[iv] http://sh.wikipedia.org/wiki/Franjo_Asiški
[v] KURTOVO OPROŠTAJNO PISMO
I do see the general link to Elvis, but this
song also makes me think of the birth of some form of antichrist and the
bringing of the Apocalypse?
ABOUT ELVIS AT A YOUNG AGE AND HIS MOTHER
DURING THE GREAT TUPELO TORNADO ATTACK ON APRIL 5 1936.
TAKE ACCOUNT HIS TWIN BROTHER DIED AT BORTH
ALSO.
http://mk.wikipedia.org/wiki/Курт_Кобејн
[xi] NASLOV: The Sound and the Fury
<= 5. čin, 5. prizor Shakespeareova Macbetha:
Life's but a walking shadow, a
poor player
That struts and frets his hour
upon a stage,
And then is heard no more; it is
a tale
Told by an idiot, full of sound
and fury,
Signifying nothing.
(Ţivot je tek sjena pusta, glumac
bijedni,
Što kočoperi se i trza na
pozornici tren,
Pa onda zamukne; ţivot je priča,
Koju idiot priča, puna krika i
bijesa,
A ne znači ništa.)
TEMA
romana jest tragično propadanje aaristokratske
obitelji Compsonovih u mitskom gradu Jeffersonu, kotar Yorknapatawpha (zapravo
grad Oxford u kotaru Lafayette), sjeverni Mississippi, USA. Otac odvjetnik,
umire kao kronični alkoholičar, upropastivši svoje imanje i ostavivši za sobom
ženu, kćer, sinove i staru služavku (crnkinju) da se snalaze kroz život kako
znaju i umiju. Jedan sin -, a drugi je
Posljednji njezini izdanci, tri brata: idiot Benjy,
gluhonijemi je idiot zaljubljen u svoju sestru, Quentin III sin Quentin III.,
nesretni samoubojica.i Jason IV, te crnkinja Dilsey, svaki na svoj način,
pričaju o posljednjim stadijima rasula Compsonova vlastelinstva, koje je nekad
imalo «nastambe za robove, i staje, i povrtnjake, i uređene travnjake, i
šetališta, i paviljone, što ih je planirao isti onaj arhitekt, koji je sagradio
kuću sa stupovima i trijemom…»
William
Faulkner o djelu - Kako je nastao roman Buka i bijes?
Prema mojoj ocjeni, ni jedna moja priča nije dosta
dobra i zato sam trideset godina uvijek pisao novu, nadajući se da bi ta mogla
biti dosta dobra. Pa bi tako moj osobni osjećaj valjda bio nježnost prema onoj
koja mi je prouzročila najviše zebnje, kakvu bi majka mogla osjećati za dijete,
a ona koja je meni prouzročila najviše zebnje i za mene predstavlja najsjajniji
neuspjeh jest Buka i bijes... Počela je kao kratka priča, priča bez zapleta, o
nekoj djeci koju šalju od kuće za vrijeme bakina sprovoda. U toj su priči ona
bila premlada da bi im se kazalo što se zbiva, i vidjela su
te stvari samo usput, uz dječje igre kojima su se
zabavljala, a te su igre bile sumorni posao odnošenja leša iz kuće itd. Tada mi
se javila ideja da bih mogao mnogo više izvući iz ideje slijepe
samousredotočenosti nevinosti, što bi je pokazivala djeca, ako bi jedno od te djece
bilo istinski nevino, dakle, idiot. Tako se rodio idiot i onda sam se
zainteresirao za odnos idiota prema svijetu u kojem se nalazio, ali s kojim
nikad neće moći izaći na kraj, i odakle će dobiti nježnost, pomoć da ga štiti u
njegovoj nevinosti. Mislim "nevinost" u tom smislu što ga je Bog pri
rođenju učinio slijepim, naime bez pameti, i on nikad ništa neće moči učiniti
da bi se to promijenilo. I tako se počeo javljati lik njegove sestre, a onda
brata, tog Jasona (koji je za mene predstavljao potpuno zlo). On je najopakiji
lik, činmi se, koji sam ikada zamislio. Tada sam vidio da to ne mogu nikako
izreći u kratkoj priči. Pa sam tako iskazao idiotovo doživljavanje toga dana, i
bilo je nerazumljivo, čak ni ja ne bih bio mogao reći što se tada zbivalo, pa sam
morao napisati još jedno poglavlje. Tad sam odlučio da Quentin dade svoju
verziju tog istog dana, odnosno te iste prilike, i to je učinio. Onda je trebalo
dati kontrapunkt, a to je bio drugi brat, Jason. Tada je već sve bilo potpuno
zamršeno. Znao sam da je daleko od toga da bude gotovo, pa sam morao napisati
još jedan odjeljak, s izvanjske perspektive, u kojemu netko izvana, pisac,
govori o onomu što se dogodilo tog dana. I tako je nastala knjiga, tj. istu sam
priču napisao četiri puta. Nijednom nije bilo kako treba, ali toliko sam se
mučio da ništa od toga nisam mogao baciti i nanovo početi, pa sam je tako
tiskao u četiri odjeljka...
Podrijetlo naziva romana je iz poznate
Shakespeareove tragedije Macbeth,
5. prizor, 5. čin:
„Život
je sjen što luta, bijedni glumac
Što se na pozornici života
razmeće, prodrhti
Svoj sat, i ne čuje se
više; on je bajka
Koju idiot priča, puna
BUKE I BIJESA
A ne znači ništa.“
Teme za
raspravu:
Tehnike pisanja u ovome romanu međusobno vrlo
razlikuju; Benjievo i Quentinovo poglavlje pisano je u obliku toka svijesti -
pisac precizno, bez prepravljanja ili ukrašavanja bilježi njihove misli, koliko
god su zapetljane i nerazumne, dok se u Jasonovom poglavlju koristi solilokvij
(tehnika kojom sama ličnost romana, bez autorove nazočnosti, prikazuje
čitateljima sadržaj svoje psihe i svoje psihičke procese, pretpostavljajući da
je netko sluša), a u zadnjem čisti realizam. Baš zbog tehnike pisanja, prva dva
poglavlja su dosta nerazumna, dok su zadnja dva puno lakša za čitati.
KOMPOZICIJA
Faulkner je roman (koji polazi od
djetinjstva i završava starošću) razdijelio u četiri dijela.
1. dio = tragedija Compsonovih, ispričana kroz tok
svijesti idiota Benjyja, koji 7. travnja 1928. (naslov 1. dijela = Sedmi
travnja 1928. ; roman je napisan 1929.!) ima 33 godine, ali je njegova mentalna
dob 3 godine.
2. dio = Quentinov unutrašnji monolog. On je
prototip mladića kojega opsjedaju misli o incestu i samoubojstvu. (Drugi lipnja
1910.)
3. dio = Jasonov solilokvij. On
je odgovoran glavar obitelji. (Šesti travnja 1928.)
4. dio = priča stara crnkinja
Dilsey, koja je vidjela početak i svršetak obitelji. (Na uskršnju nedjelju
1928. = vrijeme; uglavnom u kuhinji kuće Compsonovih gdje oni još jedino i ţive
= prostor)
U svakom dijelu romana dana je
drukčija varijacija, jer je duševno stanje karaktera različno, te se svaka
ličnost izraţava jezikom koji je svojstven njezinu mentalitetu.
Najprije se iznosi mutni
historijat obitelji kroz tok svijesti jednoga idiota, čiji je direktni
unutarnji monolog najmanje pod kontrolom razuma, jer je njegova svijest odviše
fiziološka.
Quentinov sloj svijesti drukčiji
je od Benjyjeva, jer on je svjestan značenja svoje borbe te hamletovski
raščinja i razglaba rasap obitelji.
Jason je potpuno prihvatio
amoralni svijet Snopesa, u njegovu psihičkom ţivotu ne postoje za njega sukobi,
pa je njegov solilokvij tek slika njegovih sukoba u materijalnom svijetu stvari
i činjenica.
Dilsey je objektivan i
nezainteresiran promatrač, koji unutarnjom analizom autorova sveznalaštva
iznosi uzroke i posljedice propasti Compsonovih.
Već od Dujardina postoji u romanu
toka svijesti tradicija uporabe glazbenih motiva.
Uliks rađen po strukturi sonate,
GospoĎa Dalloway = savršen primjer sonatne forme
Krik i bijes -> 1. dio romana = vagnerovska
uvertira (sve teme nagoviještene)
2. dio romana, Quentinov monolog = 2. stavak, bolni
adagio
3. dio romana = 3. stavak, prštavi allegro
4. dio romana – najsloţeniji, mijenja tempo 4 puta:
allegro furioso = Quentinin bijeg i Jasonov progon
andante religioso = crnačke poboţnosti na Uskrs u
crkvi;
kontrast
allegro barbaro
lento (miran
kraj)
Fabularni
tijek: 1. Bakitina smrt
2. Caddyna veza sa Daltonom Amesom
3. Njezina udaja za
Herberta Heada
4. Rođenje vanbračnog
djeteta
5. Poništenje braka
6. Quentinovo
samoubojstvo
7. Smrt oca
8. Bijeg Quentina sa
Jasonovim novcem
9. Jasonov uzaludni
pokušaj da je pronađe
Sadržaj:
Prvo poglavlje je unutrašnji
monolog Benjia, tridesettrogodišnjeg idiota
koji ne govori, nego samo stenje ili zavija, ali je
njegov tekst uglavnom
čist i jednostavan, iako ne i lako razumljiv. Benji
je uvijek u pratnji crnog
dječaka Lustera, unuka (ili najmlađeg sina?) stare
Dilsey. Benji i Luster
najprije gledaju kako se na susjednom zemljištu
igra golf. Kasnije
saznajemo da je i to igralište nekad bilo pašnjak
Compsonovih,
namijenjen da bude Benjievo vlasništvo, ali prodan
da bi se platili troškovi
za vjenčanje sestre Candance (skraćeno Caddy) i
troškovi studija brata
Quentina. Za vrijeme igre, jedan od igrača zove
Caddie, što Benjia asocira
na sestru (iako se drugačije piše, izgovor te dvije
riječi je isti). U sjećanje
mu se vraćaju prizori iz djetinjstva u vezi sa
sestrom, i tad Benji uvijek
počne jaukati. Luster je čitav dan zaposlen tražeći
25 centi koje je izgubio,
kako bi mogao ići u cirkus. Traženje novca izaziva
kod Benjia još jednu,
najstariju scenu, ili bolje sekvencu, u radnji
romana, koja se zbiva 1898.,
za vrijeme bakičine smrti. Tad još djeca, Quentin,
Caddy, Jason, Benji i
crnčić Versh, koji je tad bio Benjiev pratioc,
vršljaju po rukavu rijeke.
Quentin i Caddy svađaju se jer ona želi svući svoju
haljinu, a brat joj to
neda. U svađi, Caddy će se namočiti i zaprljati
gaćice. Jason se za to
vrijeme igra sam. Roskus, stariji crnac, vjerojatno
Dilseyin muž i otac
njene djece, zove ih na večeru. Jason odmah odaje
ocu da su se Quentin i
Caddy prskali, ali Caddy traži dopuštenje da bude
glavna kod večere.
Kasnije izlaze u dvorište prema kolibi crnačke
posluge i dok se Versh sa
svojom sestrom Frony igra krijesnicama, Caddy,
popevši se na drvo, gleda
osvijetljenu kuću i misli da odrasli imaju društvo.
Djeca vide da su joj
gaćice prljave. Kad Dilsey uspije da ih pošalje u
kuću, osim Quentina koji
se povukao sam iza kuće i kasnije u hambar - otac,
g. Compson, na
stubama ih upozorava da je mama blizu. Djeca odlaze
na spavanje, i to
Benji i Caddy u jedan krevet. Idući sloj Benjijevih
sjećanja potječe - a to
opet saznajemo neizravno - iz studenog 1900.; a
odnosi se na kišni dan u
knjižnici kuće kada se Caddy u majčinu prisustvu
bavi oko malog Benjija i
kaže mu da se od sada više neće zvati Maury, nego
Benji. Neurotična,
neprijazna majka zatražila je tu promjenu imena,
iako joj se kratica Benji
ne sviđa, više joj se sviđa formalniji biblijski
oblik Benjamin (njegov brat
Jason kasnije će ga zvati kratko Ben). Maury je
brat gospode Compson
(rodene Bascomb), a promjena imena treba simbolički
značiti odricanje
majke, u ime svog porijekla, od sina degenerika,
ploda njezinog zlosretna
ulaska među Compsonove. Njezin suprug, naprotiv,
Jason Compson (treći
tog imena na obiteljskom stablu), dobroćudan i
miran, tuče i pomiruje
posvađenu djecu (Caddy je napala brata Jasona što
je poderao Benjieve
lutke od papira), prijatelj je s Quentinom (a taj
je upravo ušao u kuću
pošto se potukao s nekim dječakom koji je pokušavao
gurnuti žabu u
Caddynu školsku klupu). Svi koji ulaze - otac,
Quentin, Versh – mirišu
Benjiju po kiši. Ujak Maury i njegova ljubavna
afera s gospođom Patterson
u susjedstvu - djeca su nosila njegove poruke k
njoj, sve dok g. Patterson
jednom nije uhvatio Benjija na žici ograde - tvore
vjerojatno idući
vremenski sloj. Vjerojatno, jer se ni sa čime ne
može pokazati ne dolazi li
ta epizoda poslije. Benji se nje prisjeća dok se s
Lusterom provlači ispod
žice. Pouzdanije se može odrediti vrijeme idućeg
događaja u razvitku
odnosa među djecom. Caddy upotrebljava miris
uljepšavajući se,
stavljajući šešir, čime izaziva Benjijev plač.
Benjijev prvi doživljaj sestre,
još od dana bakičine smrti, jest da "miriši
poput drveća". Caddy shvaća da
se Benjiju ne sviđa parfem, pa ga poklanja Dilsey.
Idući doživljaj manje je
nedužan. Uspomenu njega izaziva u Benjijevoj
sadašnjosti sljedeće
otkriće: djevojčica Quentina sjedi na ljuljačci s
nekim momkom s crvenom
kravatom. Čini se da taj pripada cirkusu koji bi
Luster želio posjetiti te
večeri. Tako je Benji i prije dvadesetak godina
iznenadio na ljuljačci Caddy
s nekim Charleyjem koji ju je pokušao ljubiti.
Pogled na zaprepaštenog
Benjija učinio je da Caddy skoči i pobjegne s
Benjijem u kuću. Tamo
klekne, ljubi ga i obećava da "neće više
nikada". U kući Caddy ide da
opere usta. S trinaest godina (1908.) Benji je
velik toliko da ne smije
spavati sa sestrom u postelji. A iduće godine zbiva
se dramatičan
dogadaj: vraćajući se jednom kući, Caddy nailazi na
Benjija koji,
pogledavši je, počne zavijati. Caddy se pripija uza
zid, Benji je hvata za
haljinu i vuče u kupaonicu. Gledajući se medusobno,
plaču. Iz sjećanja
brata Quentina na taj isti događaj u idućem
poglavlju knjige možemo
rekonstruirati dan kad je Caddy izgubila
djevičanstvo, a Benji osjetio da je
izgubljena nevina čistoća koja mu je bila utočište.
Idući je događaj vezan
za Caddyjino vjenčanje, u travnju 1910. Vershov
brat T. P. sada je
Benjijev čuvar i vodi ga u podrum da se napiju
pjenušava vina
"sasprilluh". Benji pada s bureta, s
kojega je gledao nevjestu u kući. Zbog
njegova urlikanja ona dolazi i grli ga, a Quentin
tuče T. P.-a i daje Benjiju
nešto toplo da se oporavi. Daljnji sloj sjećanja:
Benji stoji kraj dvorišnih
vrata, a T. P. mu govori da je uzalud, da je Caddy
otišla daleko. Videći
neke djevojčice, učenice, kako prolaze, Benji trči
za njima. Jednom
prilikom istrči za djevojčicama - vrata nisu bila
zakijučana - i uhvati jednu.
Postao je opasnost: Jason kaže ocu da će Benjija
morati poslati u ludnicu
Jackson ako ga, naposljetku, otac djevojčice sam ne
ustrijeli. Benjija
podvrgavaju operaciji kastracije. Uspomena na
disanje pod anestezijom je
kratko navedena, a o čemu je zapravo riječ,
shvaćamo samo iz šireg
konteksta čitave radnje. Sljedeće etape su
razgovori medu crncima, a
Benjija su poslali k njima da ne bude nazočan kad
se Quentinovo mrtvo
tijelo dopremilo kući, te za umiranja i pogreba
oca, g. Compsona. U ovoj
drugoj prilici - dvije godine poslije prve - sa
sedamnaestogodišnjim
Benjijem prisutna je i mala djevojčica Quentina -
Caddyjina kći. Roskus
osuđuje što se maloj ne smije spominjati majčino
ime. Caddy je, kasnije
nam postaje jasno, napuštena od muža - taj je
vjerojatno shvatio da je
ona bila noseća s drugim u času vjenčanja - živi
daleko od obitelji, ali joj
je bilo dopušteno da dijete pošalje kući. Jedan je
od prizora Benjijeva
vožnja na očevo groblje, s majkom koja se tuži što
Roskus ne može
upravljati kolima, nego to čini T. P. Prolaze kraj
Jasonove radnje, ali ovaj
odbija da ide s njima. Kasnije i Roskus umire.
Shvaćamo to po tome što
Dilsey plače, a mali Luster ne želi Benjija i
Quentinu voditi u hambar jer je
tamo vidio njegovu prikazu. Nema daljnjih slojeva
uspomena do samog
dana zbivanja, a to je baš 33. rođendan Benjija.
Luster ga može rastresti
tatulom (bunikom) ružna mirisa, koju mu je ubrao, a
ima Benji i svoj
žalosni vrtić, "groblje", kako ga zove
Dilsey, koje se sastoji od jedne ili
dvije tatule u boci. Kod kuće, kad ga želi umiriti,
Dilsey mu daje da se igra
sa starom Caddyinom papučom. Dilsey je sada jedina
koja donekle brine o
Benjiu, čak mu radi i kolač sa 33 svijeće za
rođendan; majka je zabrinuta
samo za svoj mir, a Jason i Quentina, oboje
tvrdoglavi i sebični, u svađi
između sebe osjećaju Benjia kao odbojni teret. Na
kraju dana Benji plače
svučen pred ogledalom, gledajući sebe osakaćena; a
kroz drugi prozor
jedna spodoba, Quentina, spušta se niz drvo u noć.
Kroz drugo
poglavlje promatramo tok misli najstarijeg brata,
neurotičnog Quentina. Datum na koji ga pratimo
izabran je zato jer je to
posljednji dan njegova života (kao što se i Benjiev
monolog odvija na
poseban dan, njegov 33. rođendan). Quentin je
neurotičan student na
Harvardu, tako da su i njegove misle prilično
zbrkane. Na dan koji je
odredio za svoju smrt, Quentin kida kazaljke sa
sata, ali on i dalje kuca u
prazno. U toj gesti Quentin će se okrvaviti, ali je
simbolički ukinuo
prolaznost, iako ga otkucaji sata i dalje prate.
Najstarije sjećanje u
njegovu monologu odnosi se na isti događaj na koji
i Benjievo. To je svađa
s Caddy, prljanje blatom i sjedenje u rijeci. Caddy
i djevojčica Natalija
potukle su se u hambaru, Quentin priskače Nataliji
i dodirnuvši je,
pobuđen je na seksualnu igru s njom, koju prekida
Caddy. Natalija odlazi,
a Quentin trči za Caddy po kiši, prlja je blatom iz
svinjca, oni se na
trenutak potuku i pogrebu. Pomiruju se sjedeći u
rukavcu rijeke, a voda se
diže i odnosi prljavštinu s njihovih tijela.
Kasnije, kad Caddy ima petnaest
godina, Quentin je ljubomoran na dječake s kojima
se poljubila. Opet
pljuska, bacanje na zemlju. Quentin kažnjava Caddy,
a ona mu kaže da
bar nije ljubila prljavu djevojku poput Natalije.
Sljedeća epizoda od
središnje je važnosti i daje pun smisao prošlima te
je glavni sadržaj
Quentinove opsjednutosti do završnog trenutka
njegovog života: Caddyin
gubitak djevičanstva. Gospođa Compson (Majka, kako
je zovu djeca, Miss
Cahline (Caroline) kako je zovu crnci) naređuje
svom miljeniku Jasonu da
uhodi Caddy koja se sastaje izvan kuće s nepoznatim
mladićem. Gospodin
Compson (koji se također zove Jason, Otac) je
protiv tog uhođenja. Kako
kaže Quentinu, njegovu majku ne zanima grijeh, nego
joj je do morala, a
to znači, dakle, do društvene konvencije. Quentin
je svjedok Benjijevu
susretu s Caddy navečer, kad se ona vraća kući
izgubljena djevičanstva, a
taj je susret, sjećamo se, predmet dirljive epizode
u prvom dijelu knjige.
Caddy opet izlazi i sjeda u rukavac rijeke, gdje se
sada odvija još jedan
siloviti prizor između nje i Quentina. Brat navaljuje
na sestru: da li voli
zavodnika, je li ju taj prisilio da mu se dade, da
njih dvoje, brat i sestra,
zajedno pobjegnu s novcem kojim se Quentin treba
upisati na sveučilište,
sjeća li se kako je uprljala gaćice onog dana kad
je bakica umrla. Vadi
nož, predlaže da najprije prereže grkljan njoj pa
sebi, ona je na trenutak
fascinirana, ali smjesta odbija. Poslije te
egzaltirane scene odlaze zajedno,
i Quentin se upoznaje s Daltonom Amesom,
zavodnikom. Quentin se vraća
na potok, a Caddy se poslije nudi Quentinu, koji to
odbija. Zatim, koji dan
poslije, ponovni susret i sukob Quentina s
Daltonom: "jeste li ikada imali
sestru" - "ne, ali one su sve
kurve": Quentin nastoji udariti Daltona,
Dalton puca u koru drveta koju je bacio u potok,
nudi Quentinu pištolj.
Caddy kaže Daltonu neka više s njom ne govori, a
Quentinu, na ponovno
pitanje dali voli Daltona, opet odgovara neka opipa
kako joj krv udara u
grlu. Gospodin Compson predlaže ženi da odvede
Caddy u toplice French
Lick da zaboravi Daltona, a gospođa Compson
ispravno zaključuje da bi
tamo Caddy mogla naći supruga. Quentin ocu tvrdi da
je on, a ne Dalton,
posjedovao Caddy. Otac mu ne vjeruje: u ženskoj
potrebi za podavanjem
vidi prirodan tijek stvari i smatra da ženama
djevičanstvo znači manje
nego muškarcima. Proizlazi da Quentinovo priznanje
rodoskvrnuća koje
nije počinio dolazi od želje da se prirodna ljudska
ludost uzvisi do užasa i
zatim očisti s pomoću istine - dakle, da govorom
nadomjesti ono što bi
želio da je istina i čime bi događaj ukinuo. Otac
misli da to vrijedi i za
Quentinov nagovještaj da će počiniti samoubojstvo.
Otac se ne boji da bi
to Quentin napravio, jer je suviše ozbiljan u
svojoj želji da time nešto
ispravi, i vjeruje da će se Quentin ubiti tek ako
uvidi da Caddy nije
zavrijedila njegov očaj, jer da Quentin misli na
smrt kako bi izbjegao
pomisao da njegov osjećaj može biti prolazan.
Predlaže sinu da što prije
ode na Harvard, na sveučilište, i da prije toga
provede mjesec dana u
Maineu, valjda radi oporavka. U razdoblju od
Caddyna gubitka
djevičanstva do dana Quentinove zaključne
sadašnjosti prikazane su još
samo okolnosti vezane uz jedan, Quentinu bitan
događaj: Caddyno
vjenčanje. To je najprije obavijest uoči vjenčanja,
koju u svojoj sobi u
Harvardu Quentin ostavlja izloženu tri dana kao
lijes na odru, i zbog koje
ga drug s kojim dijeli sobu, Shreve, zadirkuje. Dva
dana pred vjenčanje
Quentin u Jeffersonu susreće Herberta, koji je
Caddy za vjenčani dar
dovezao automobil. Quentin se prema Herbertu ponaša
neprijateljski i
kaže mu da zna da je u Harvardu varao na kartama.
Iduće večeri, uoči
vjenčanja, Quentin je s Caddy u njezinoj sobi, dok
odozdo dopiru glasovi
gostiju. Ona mu priznaje da je noseća, te da zato
mora, a na njegovo
pitanje da li ih je bilo mnogo, odgovara: "zar
misliš da ako kažem; onda
neće biti". Sa samoga vjenčanja Quentin se
sjeća kako je Benji urlao, a
Caddy, a za njom otac, Quentin i brat trčali k
njemu. Ako su uspomene na
ove različite trenutke prošlosti ispremiješane,
ponavljane, iskidane u
Quentinovu pamćenju tijekom 2. lipnja 1910.,
zbivanja samoga tog dana
prikazana su u kronološkom slijedu. Quentina budi
ustajanje njegova
druga, Kanađanina Shrevea. U osam sati sluša zvono
kapele, razbija svoj
sat, pakuje kofer, kupa se, brije, piše dvije
obavijesti i stavlja u kovertu
ključ kovčega za oca. Na izlazu, poslavši pismo,
ogleda se za crnim
poslužiteljem Deaconom; kojemu ostavlja dio odjeće.
Odlazi u Boston
tramvajem na doručak. Svraća u draguljarnicu; gdje.
razgovara o
satovima. U željezariji kupuje dva glačala, koja
zamotana izgledaju kao
cipele. Vraća se tramvajem u Cambridge (gradić gdje
se nalazi sveučilište
Harvard) i opaža svog kolegu Geralda Blanda kako se
vraća s veslanja. To
ga podsjeća na Geraldovu hvalisavu majku,
bogatašicu s Juga. Vidi da je
Shreve obukao košulju namijenjenu Deaconu, a crncu
predaje poruku koju
Shreve treba dobiti sutra. U podne, promijenivši
dva tramvaja, dolazi do
kamenog mosta, uz koji se namjerava utopiti, i
skriva svoja glačala.
Promatra kako dječaci pecaju i plivaju i uranja u
svoja sjećanja. Svrativši
u pekarnicu da kupi dvije žemlje, uzima u zaštitu
djevojčicu koju psuje
trgovkinja, i zove je sekicom. Djevojčica ga prati,
neće da mu kaže gdje
stanuje, a on po savjetu dvojice ljudi traži
policajca Ansea. Kod rijeke ga
napada brat djevojčice, talijanski doseljenik
Julio, koji je u društvu Ansea,
i tvrdi na lošem engleskom da će tužiti Quentina
što je htio oteti njegovu
sestru. Quentin se histerično smije; odlazi na sud;
pošto je platio kaznu
od šest dolara i Juliu dao dolar, Quentin nailazi na
gospođu Bland i
njezinog sina, veslača i studenta Geralda, te drugu
dvojicu svojih
prijatelja, Shrevea i Spoadea, a s njima su dvije
djevojke. Voze se kolima
gospođe Bland na izlet. Quentin napada Geralda koji
mu okrvavi nos, i
ostavlja crnu masnicu pored oka. Prijatelji mu
pomažu u obližnjoj kući da
se opere, a zatim se Quentin sam, odbivši pratnju,
vraća u Cambridge.
Brine se da Shreve ne dođe odmah za njim, ali se
umiruje sjetivši se da je
idući vlak tek za jedan sat. Mijenja odjeću, pije
vodu, provjerava adresu
na pismu za Shrevea i svoj sat bez kazaljki
ostavlja u staroj ladici. Pere
zube i četka šešir prije nego će ga staviti na
izlasku.
Treće poglavlje
pripada Jasonu, po Faulknerovim riječima najopakijem
liku kojeg je ikada stvorio. On je nakon smrti oca
i samoubojstva starijeg
brata Quentina postao glava obitelji. S njim još
živi i majka, te nećakinja
Quentina. On je i glavni predmet Jasonovog
razgovora s majkom. Majka
se jada Jasonu kako Quentina markira iz škole, i
boji se da bi ravnatelj
škole mogao pomisliti kako ona nema nikakve vlasti
nad njom. Jason joj
želi održati prodiku, međutim osjetljiva majka se
boji da bi on mogao biti
pregrub. On gubi žice i odlazi iz njene sobe. Jason
je inače neugodan
prema svima u kući, i prema trgovcu kod kojeg radi,
i prema telegrafistu
na čije je izvještaje pretplaćen radi burzovne
spekulacije, i prema
mušterijama. Čekove koji dolaze od Caddy za njezinu
kćer zatajuje i sebi
štedi novac, a krivotvorene novčanice daje majci,
koja ih zapaljuje, jer ne
želi imati nikakve veze sa odmetnutom kćeri. Jason
je majku prevario i
time što nije, kao što ona vjeruje, uložio tisuću
dolara u tvrtku svog
poslodavca, a taj ga ionako trpi samo zbog Jasonove
majke. Najotvoreniji
odnos Jason ima prema ljubavnici iz Memphisa koju
skriva od obitelji i
znanaca. Nema kod njega ni morala ni osjećaja;
Quentinu proganja
djelomice zbog toga što njezina sloboda može
narušiti njegov ugled; a
djelomice i zato što ga je Caddyina rastava stajala
obećanog namještenja
u banci. Jason, ne želi nikome priuštiti veselje,
on je sadista, što pokazuje
i prizor na očevu pogrebu. Tada mu Caddy plaća sto
dolara da joj dopusti
da vidi kćer, koja joj je oduzeta nakon rastave.
Pohlepni Jason pristaje, ali
joj dopušta da vidi kćer samo dok prolazi s njim u
kočiji pokraj nje, koja
stoji na ulici. Time pokazuje svoju
osvetoljubivost, iako je Caddynom
zaslugom trebao dobiti mjesto u banci, on je krivi
za gubitak tog mjesta.
Njegov sadizam se vidi i u sceni sa dječakom
Lusterom. Luster spominje
kako mu nedostaje 25 centi za predstavu, i toliko
uporno to ponavlja
nadajući se da će mu Jason dati novce, da je na
kraju dosadio i Jasonu
koji se odlučuje malo zabaviti. On, naime ima dvije
karte za predstavu, ali
ih ne želi dati Lusteru besplatno. Kako Luster nema
novac, Jason ih baca u
peć. Dilsey razljućena takvim ponašanjem tjera
Jasona iz kuhinje, i daje
Lusteru 25 centi za kartu (koje će on izgubiti, i
idući dan tražiti sa
Benjiem - vidi prvo poglavlje). Luster kasnije
dobiva novac od Quentine u
zamjenu za šutnju o njenom susretu s mladićem sa
crvenom kravatom.
Četvrto
poglavlje je kronološki i posljednji događaj u knjizi, i slijedi
nakon Benjieva monologa, kad se Quentin spušta
preka drveta i bježi od
kuće sa Jasonovim novcem. Ovo poglavlje je
najobjektivnije pisano, u
trećem licu, i bez flashbackova u prošlost.
Poglavlje je usmjereno na
Dilsey, jedine normalne osobe u kući Compsonovih.
Prenesena je
atmosfera u kući, Dilseyina brižna poslovnost,
Lusterovo nestašno
izvlačenje od dužnosti, indolentno tuženje gospođe
Compson, i neprijazno
zapovjedačenje Jasona – sve normalno i uobičajeno.
A nestanak Quentine
i novca dobiva svoju dramatičnost upravo time što
je događajima
prepušteno da se odvijaju sami. Na tu se epizodu
nastavlja prikaz istinite
pučke pobožnosti crnaca, koja kulminira impresivnim
opisima gostujućeg
propovijednika. Jason ne uspijeva pridobiti šerifa
da mu pomogne u
potjeri, i namrgođen se vraća kući. Na povratku
sreće Lustera i Benyja u
kočiji. Luster se pomalo okrutno igra s Benjiem;
razdražuje ga vatrom,
riječima, vožnjom kola u neuobičajenom smjeru
(Benji je naviknut da
prolaze trgom lijevo od spomenika vojnika
konfederacije), sve to navodi
Benjia na urlanje. Jason tad prilazi, udara
Lustera, i okreće kola u pravom
smjeru. Benji je tad zašutio, i posljednja slika je
prizor izdanka uglednih
patricija, smirenog idiota s pokidanim cvijetom u
ruci, spokojna u
naviknutom, ustaljenom redu stvari.
Analiza likova:
Svi likovi u ovom romanu žive u jednom vrlo teškom
vremenu. Svi oni su
odrasli bez ljubavi, pažnje i razumijevanja, koje
je praćeno jednim
unutrašnjim rasulom.
[xii] Benjamin (Benji)
Rodio se kao Maury Compson ali
kasnije su mu promijenili ime u Benji.
Star je 33. g., ali sa duhovnim uzrastom
trogodišnjeg djeteta. On nije svjestan vremena kao toka, nego ga doživljava kao
cjelinu, u kojoj se različiti vremenski planovi miješaju i poklapaju.
Najmlađe dijete u obitelji,
gluhonijemi idiot, koji svoje reakcije i uzbuđenja izražava zavijanjem,
stenjanjem i jaukanjem. Nema dovoljno razbora čak ni za sebičnost, on je poput
životinje, ali poznaje nježnost i ljubav, iako ne
umije imenovati. Zbog svog idiotizma nije podvrgnut
zakonima intelekta i volje, pa ne potpada pod strogi kodeks obiteljske etike.
Benji događaje koje priča niže po načelu slobodne asocijacije. Priča idiota
Benjia puna buke i bijesa nije samo uvodni dio, nego i jezgra romana. Benji
zapravo nagoviještava cijeli roman i sve njegove likove u karakterističnim situacijama.
najmlađi brat, gluhonijemi idiot, koji svoje reakcije i uzbuđenja
izraţava zavijanjem, stenjanjem i jaukanjem. Kad je u svojoj 18. godini,
iskravši se iz dvorišta, pokušao silovati susjedovu djevojčicu nasred ulice,
pred očima njezina vlastita oca, Jason ga je dao kastrirati, a nakon majčine
smrti strpao ga je u ludnicu u Jackson. Zbog idiotizma, nepodvrgnuta zakonima
intelekta i volje, on ne potpada pod strogi kodeks compsonovske etike.
U razgovoru s Jeanom Stein Faulkner je na pitanje kakvu je emociju u
njemu probudio Benjy odgovorio: Jedina emocija koju osjećam prema Benjyju
jest tuga i samilost nad cijelim čovječanstvom. Ne možete suosjećati s
Benjyjem, jer on nije kadar osjećati. Jedino što osjećam osobno prema njemu
jest moja zabrinutost, je li vjerojatan njegov lik kako sam ga ja stvorio.
Zamislio sam ga kao prolog tragediji, kao grobara u elizabetinskoj drami. On
odigrava svoju ulogu i nestaje s pozornice. On je nesposoban da načini zlo ili
načini dobro, jer on nema nikakve spoznaje ni o zlu, ni o dobru. Na upit
moţe li Benjy osjećati ljubav, Faulkner je rekao: Benjy nema dovoljno razbora
čak ni da bude sebičan. On je poput životinje. On pozna nježnost i ljubav, iako
ih ne umije imenovati, i upravo je ona prijetnja njegovoj nježnosti i ljubavi
bila uzrokom da je zavijao kad je osjetio promjenu kod Caddy. Nije više imao
Caddy. Kako je bio idiot, nije čak ni bio svjestan da je Caddy nestala. Samo je
osjećao da nešto nije u redu, i to je ostavilo u njemu prazninu u kojoj je
jadovao. Nastojao je ispuniti tu prazninu. Jedino čega se mogao domoći bila je
Caddyna odbačena papuča. Ta je papuča bila sva njegova nježnost i ljubav, koju
nije umio imenovati, samo je slutio da toga više nema. Benjy je bio prljav zato
što nije znao dovoditi zbivanja u logičnu vezu i zato što prljavost nije imala
za nj nikakva značenja. Kao što nije bio sposoban razaznavati zlo od dobra,
tako nije mogao razlikovati prljavost od čistoće. NaĎena papuča pružala mu je
utjehu, premda se više čak nije ni prisjećao osobe kojoj je nekoć pripadala,
kao što se više nije spominjao zašto jaduje. Da se slučajno Caddy ponovno pojavila
pred njim, vjerojatno je više ne bi poznao. A na pitanje ima li cvijet
sunovrata što je dan Benjyju kakvo posebno značenje odgovorio: Sunovrat je
dan Benjyju samo da se odvrati njegova pozornost. Posve slučajno se našao baš
taj cvijet pri ruci onoga petog travnja. Nije bilo namjerna simbolična izbora
baš u tome cvijetu
Quentin Compson
III.
Najstarije dijete Compsonovih,
neurotični student na Harvardu. On je prototip mladića kojega opsjedaju misli o
incestu i samoubojstvu. Quentinov duh je složen i neprestano se odaje
apstrakcijama, elegičnim meditacijama, patetičnim uspomenama i boležljivoj
introspekciji. Quentin je glavni karakterni simbol etičkih principa
tradicionalnog humanizma
svoje obitelji, ponosan i puritanski moralan.
Neurotičan i romantičan, odlazi
na Hardvard da bi udovoljio želji svoje majke. On ima kodeks časti, ali ga
svodi na pitanje sestrinog djevičanstva.
Najstariji sin, protagonist je i glavni
karakterni simbol etičkih principa tradicionalnog humanizma Compsonove
obitelji. Sestra Caddy svojim seksualnim promiskuitetom izdala je čast
obitelji. On odviše mahnito voli sestru i onu njezinu djevičansku opnu kako
simbol kodeksa časti porodice, odviše je zadojen ponosom i puritanskim moralom
a da bi priznao činjenicu da se ona spolno miješala s drugima i tako izgubila
čistoću, tradicionalnu obiteljsku vrednotu. Quentin nastoji uspostaviti
prijašnje stanje, najprije kušajući ubiti njezina ljubavnika, a onda prenosi
sramotu na sebe, tvrdeći sebi i drugima da je on sa sestrom počinio
rodoskrvnuće. Kad mu nitko ne vjeruje, mora primiti svoj compsonovski poraz i
polazi u smrt, kušajući barem smrću pobijediti vrijeme, vječno fiksirati svoje
shvaćanje osobne i obiteljske časti i spasiti viziju sebe i svoje obitelji.
Uzalud kuša pred smrt izbjeći svijest o stvarnom svijetu u vremenu kidajući
kazaljke sata. Prisiljava se da izgubljeni raj nevinog djetinjstva s nevinom
sestrom Caddy na sam dan smrti zamijeni drugovanjem s talijanskom djevojčicom
koju je slučajno susreo, a koja ga alegorički podsjeća i na Caddy i na sestricu
Smrt, kojoj ide ususret. Sve uzalud. Njegov je ţivot prestao u prošlosti.
Jedino će smrću, koju patološki voli, te čistim plamenom pakla očistiti i
iskupiti Caddyn stvarni i svoj preuzeti grijeh. Stoga se utapa u rijeci Charles
kraj sveučilišta Harvard, u gradu Cambridgeu, privezavši za sebe dva glačala, u
noći od 2. na 3. lipnja 1910. – treći lipnja je spomendan na poginule borce u
većini juţnih drţava – dva mjeseca nakon sestrina vjenčanja, pošto je završio
jednu godinu sveučilišnih studija, za što je trebalo prodati jedan dio imanja.
Quentin je jedan od slučajeva raspada Compsonove obitelji po tome što nije
vitalan i što upotrebljava u svojoj borbi pseudotradicionalna sredstva, te što
beznačajnu degeneraciju svoje obitelji kani pertvoriti u značajnu kob. Za njega
kaţe Faulkner kasnije u romanu Absalom, Absalom da je njegovo tijelo
poput prazne dvorane kojom odzvanjaju zvučna poražena imena. Quentin je i
moderni Hamlet po tome što formulacijama i zaključivanjima ţeli razjasniti bit
i razmjere obiteljske tragedije, i Joyceov Stephen Dedalus preokupiran vremenom
i simboličnim značenjem događaja iz svoje prošlosti te gonjen krivnjom.
Quentina je druga
izgubljena žena u romanu, koja također ponavlja greške svoje majke, i koja je
već samim svojim rođenjem bila osuđena na propast.
Jason Compson
IV.
Odgovoran i zreo, ali pokvaren glavar obitelji
nakon očeve smrti. Jason je simbol svega što je Faulkner nazvao “snopesism”
(eng. = snobizam), on je moderni naturalizam i animalizam primitivne i surove
klase skorojevića. Jasonovo djelovanje pokreće materijalno (konkretno novac), a
krivca za svoj neuspješan život traži u drugima. Istovremeno on je i sadist,
jer budući da on nije uspio u životu, namjerava ga svima oko sebe dodatno zagorčati.
Na kraju ga stiže svojevrsna poetska pravda kad Quentina
krade novac koji je ustvari njen, i bježi sa
cirkusantom. To je ujedno i konačan udarac obitelji Compson, nakon kojeg
počinje njeno sve brže propadanje.
Candace (Caddy)
Compson
Topla i divna, nezdrave senzualnosti, samovoljna i
putena nimfomanka, još kao tinejdžerka ostaje trudna zbog čega se ubrzo udaje
za jenkija i bankara Herberta Heada, međutim rađanjem nezakonite kćeri Quentine
počinila je grijeh protiv morala, protiv obiteljske tradicije, i protiv ekonomskih
interesa obitelji. Herberta Heada, nakon saznanja da
dijete nije njegovo izbacuje iz kuće.
Razvodi se i odlazi u drugi grad, dok kćer ostaje u
kući Compsonovih. I prije je prilično često mijenjala muškarce (Charlie, Dalton
Ames), a ponudila se i bratu Quentinu.
jedinica kći Jasona i
Caroline Compson.. Samovoljna i putena nimfomanka. Svojim ljubakanjem s mjesnim
mladićima, osobito s gradskim hohštaplerom i zavodnikom Daltonom Amesom, s
kojim je i začela dijete, brzom udajom za mrskog i neotesanog Yankeeja i
bankara, Sidneya Herberta Heada, te rađanjem nezakonite kćeri Quentine,
počinila je grijeh protiv morala, protiv obiteljske tradicije te protiv
ekonomskih obiteljskih interesa. Voli braću Quentina i Benyja, a mrzi Jasona.
Oni jednakom mjerom uzvraćaju. Prva su dvojica, svaki na svoj način, upravo
opsjednuti ljubavlju prema sestri, a Jason je mrzi zaista sadističkom mrţnjom.
S bankarom se rastala nakon nepune godine dana braka. Faulkner u Dodatku kaţe
da se 1920. udala za nekog filmskog magnata, da se s njim rastala 1925., te da
su je 1940. vidjeli fotografiranu s nekim njemačkim generalom na Francuskoj
rivijeri. Moţda i sada negdje ţivi. U Faulknerovoj mašti sigurno, jer je
priznao da je silno voli.
Jason Compson
III.
odvjetnik, koji po cijeli dan sjedi u društvu s
bocom viskija i sa svojim omiljelim klasičnim piscima te sastavlja podrugljive
besjede u počast ţivim i mrtvim sugrađanima. Prodao je i posljednji ostatak
imanja, a ostavio samo onaj dio gdje se nalazila kuća s povrtnjakom, te staje i
koliba, u kojoj stanuje obitelj sluškinje Dilsey. On je svojim pijanstvom i
praznom retorikom bijedna slika dehumanizacije i animalizacije Compsonovih.
Umro je 25. travnja 1912., dvije godine nakon kćerkine zlosretne udaje, a
pokopan je 26. travnja, kad je u drţavi Mississippi spomendan mrtvima. Tako se
njegova smrt i pogreb simbolički povezani s jednom od konačnih faza kćerkine
degeneracije, te s tragedijom juţne Konfederacije.
Glava obitelji, srednjim bratom, otac trojice braće
i Caddy, po zanimanju odvjetnik, sklon piću. Hobi je pisnje o stanovnicima Jeffersona,
i zapisivanje nekih, po njemu vrijednih filozofskih misli. U njegovo vrijeme
počinje propadanje obitelji Compson, jer je on prodao sve posjede osim same
kuće sa vrtom, barakom za crnce, stajama i hambarima. Umire 1912., i nakon
njega obitelj preuzima sin Jason. U ovoj knjizi Faulknerova najružnija ličnost,
koji je Opisan kao čovjek koji voli samo sebe; čovjeka koji je predstavljen kao
ženomrzac, koji također, čitavo vrijeme pati zbog ponašanja svoje sestre, i
želi bar malo neke ljubavi od nje. Ali, on ustvari želi da se domogne položaja
u banci. Međutim, ne uspjevši da ostvari svoju ambiciju, on se sveti i sestri i
njezinoj kćerki.
je drugi sin Jasona
III i Caroline Compson. On je simbol onoga što se kod Faulknera zove
«snopesism», tj. modernog naturalizma i animalizma primitivne sirove i surove
klase skorojevića, koji su, ne birajući sredstva i prigrlivši etiku dolara,
prigrlili u svoje ruke imanja Sartorisa i Compsona i tako zavladali Jugom.
Pristavši uz taj vulgarni i gadni snopsizam, Jason se odrekao i compsonovske
časti i osobnog dostojanstva. Premda je on od braće jedini duševno i tjelesno
zdrav, njegova je degradacija i degeneracija po Faulkneru najveća, jer je,
prigrlivši trgovački parazitizam, raskrstio s compsonovskim standardima
čestitosti, te s moralnom i duševnom snagom najboljih predstavnika svoje
obitelji. Iza očeve smrti preuzima brigu za crvotočnu obitelj u crvotočnoj
kući, uzdrţavajući majku, brata-idiota, crnačku poslugu i sestrinu kćer
Quentinu, koju je njegov otac donio kući odmah čim se rodila. Majka Caddy plaća
skupo za uzdrţavanje svoje kćeri Jasonu punih 16 godina, ali Jason uzima taj
novac sebi, uštedjevši tako, što toga što svoga novca, oko 7000 dolara. Na
Uskrs 1928. nećakinja Quentina nestala je s nekim cirkusantom, odnijevši i
ukrađevinu i ušteđevinu. Jasonov progon završio je bezuspješno, i ostavio mu
samo moru i besane noći. Nakon majčine smrti strpao je Jason brata Benjyja u
ludnicu, staru obiteljsku kuću prodao nekom seljaninu za pansion, otjerao
crnačku poslugu i tako se sasvim «oslobodio». Budući da nema djece, s njim se
završava compsonovska porodica.
Caroline
Buscomb
Majka, neuravnotežena i melankolična žena, ovisna o
lijekovima. Sažalijeva sebe i svoju sudbinu, smatra da je njena obitelj
(Buscomb) prokleta i da je ona unijela nesreću među Compsonove, očekuje da je i
drugi sažaljevaju. Nije posebno brižna za djecu, nesposobne da pruži svojoj
djeci ljubav, zbog svojih kompleksa koji proizlaze iz vremena u kojem je i ona
odrasla, i koja želi biti dama, ali drži samo do forme. više se brine za sebe,
i jedino joj je Jason koliko toliko drag, jer joj je najsličniji. Najviše
prezire Caddy koja ih je osramotila, a naslućuje i probleme u svezi s njenom
kćerkom Quentinom. rođena Bascomb, ţena
Jasona III, neurastenična, boleţljiva i cmizdrava gospa, koja neprestano
saţaljuje sebe i ţeli da je i drugi saţaljuju, nalazi utjehu u kamforu i u
iluzijama otmjenosti (Pa ne možete mene samo tako ismjehivati i vrijeĎati, ta
ja sam dama…) Ne razumije Compsonove kojima je došla, a ni Bascombove od kojih
je otišla. Pati od kompleksa manje vrijednosti. Nije prava majka ni jednome od
svoje djece. Nijedno ne razumije. Poput sablasti hoda kućom. Ona je svojim
duševnim invalidizmom jedna od slika rasula Compsonovih.
Maury Bascomb
njezin hvalisavi brat, odan piću i neradu. Ţivi od
Compsonovih i pomaţe njihovu rasulu.
Tu je također još i Dilsey, junakinja romana i jedini vezni element obitelji Compson;
predstavljena kao jedini pozitivni Faulknerov lik. S obzirom na nesposobnost
majke da se brine za svoju djecu, tu ulogu preuzima Dilsey. Uprkos sve njene
brige, ljudske topline, vrednoće i vještine, Dilsey je svjesna da je raspad
obitelji neizbježan. Ona je također i jedina Faulknerova ličnost u ovom romanu
koja nema problema sa vremenom.
tri naraštaja crnaca: Dilsey
Roskus – njezin muţ
njihova djeca – Versh
No comments:
Post a Comment