Милован Бал
У данашњем времену глобалног „цунамија“, или империјалне експанзије, проблем очувања националних идентитета треба да буде најбитнији циљ вишеструко угрожених народа. Из идентитета народа произилази његов колективни субјективитет, али и индивидуална самосвест.Исто тако он (очуван идентитет) народу пружа, кроз историјско и савремено искуство, бистрину ума, којом се народ оријентише у лавиринтима савремених изазова, али и унутрашњу снагу помоћу које остварује зацртане стратешке циљеве. Није тешко закључити да онај народ који потпуно изгуби идентитетско упориште постаје дезоријентисан и представља лак плен глобалних разарајућих процеса, те погодан за усмеравање у правцу остваривања туђих, најчешће непријатељских интереса.
Стварање и урушавање националних идентитета у Западној Европи
Да би објаснили значај очувања националних идентитета за сам народ, али и функционисање свеукупног глобалног поретка, осврнућемо се прво на процесе његовог стварања у Западној Европи. Изграђивање народа и њихових субјективитета није процес који је био идентичан у католичко-протестанатској Западној Европи и земљама православног цивилизацијског круга. У Западној Европи су етнички блиске групације предвођене пословно расположеним грађанством, у савезу са краљевима а против племства, вековима радили на стварању западноевропских централизованих држава. Грађанству је одговарала национално хомогена држава па су либерализам у економији и етничка блискост биле подлоге стварања народних култура и идентитетске аутентичности, које су опет биле основ формирања народа какве већином данас познајемо.
Нације су почеле да се кристалишу са даљим усавршавањем држава, у коначном обрачуну са племством и његовим истискивањем са тадашње политичке позорнице, за шта се неформално узима као почетак Француска буржоаска револуција. Констатујући да је тај процес негде почео и раније само хоћу да нагласим да је носилац националног идентитета код западноевропских народа буржоазија, којој је било у интересу да временом, сем тржишног повезивања, подстакне изграђивање чвршћих културолошко-духовно-идентитетских спона међу сродним етничким групацијама на одређеном простору, а које су ионако по логици ствари биле предодређене да формирају јединствен народ.
Касније, са изласком држава из све ужих народних оквира на међународну конкурентску позорницу и продубљиваљем хомогенизације, етнички прво блиских, а временом народносно све идентичнијих државних поданика, ударани су постепено темељи нација, као носиоца заједничког колективног сећања тада већ јединствених етничких групација уједињених у модерној држави као носиоцу субјективитета одређене нације, али и гаранта њене смислене улоге у систему држава који је временом стваран у Западној Европи.
Дакле може се рећи да су у Западној Европи национални идентитети плод (под надоминантнијим утицајем грађанства) етничко-економско-културолошког повезивања етнички блиских групација, постепено формираних са развојем и усваршавањем држава, која су често и настајала у отпору према, са једне стране национално већином индиферентном племству али и Католичкој цркви као носиоцу универзализма и негација националних посебности. Ово наглашавам зато што је код Срба процес развоја народа и његове националне афирмације био знатно другачији, а о чему ће бити речи у другом делу текста.
Но, у основи готово свих великих западноевропских држава и нација била је учитана национална грандоманија, као продукт сталне воље за ширењем тржишта, идеја и осталих облика утицаја. Ово је резултирало стварањем колонијалних царстава и експлоатацијом великог дела света чиме је богатство све више концентрисано у Западној Европи, али чиме су и претензије међу западноевропским државама ка даљем овладавању просторима постајале све израженије. Такође умишљеност о супериорности код већине западноевропских нација, инспирисана од њихових елита, испољавана је и у њиховом осећају изузетности, која је по узору на Католичку цркву – њену идеологију и системску организованост – била идеолошка подлога империјалних амбиција. Мада како би рекао Архимандрит Тихон, парафразирам, то је била само прикривена жеља за материјалним добитима која је упрегла све националне потенцијале у походу као овладавању светским пространствима и ресурсима.
Но било како било светске аспирације европских великих нација (суштински наслеђене од идеологије овладавања светом Католичке цркве) су временом додатно стварале конфликте, не само у колонијама већ и у самој европској матици, који су, фаворизовањем често и најсуровије борбе за примат, по логици ствари исцрпљивали њене народе. На тај начин изграђивани облици националне афирмације и државне реализације су кулминирали у XX веку, што је већ исцрпљену Европу после два велика светска сукоба готово потпуно исцрпило, чиме су створени услови за економско-културолошко слабљење западноевропских држава, као и резигнираност и дезоријентисаност европских народа.
Све ово је резултирало духовно-културолошком дезоријентацијом и урушавањем виталности националних идентитета, јер се у њима више није налазио смисао духовне егзистенције, а тежиште тражења смисла живота се померало у материјалну сферу, ионако карактеристичну за есенцију народа католичко-протестантског цивилизацијког круга. Дакле покушај често агресивне националне афирмације и самопотврде био је кључни разлог исцрпљивања, разарања и слабљења Европе, губитка смисла и бистрине њених нација, а самим тим и раслабљивања темеља националних идентитета на којима су почивале европске националне државе.
Глобални пројектанти у налету
Овим разарајућим процесима су стварани услови за пенетрацију Империје на стари континент, инфилтрирање у готово све њене структуре и апсорбовање националних држава у глобални нанднационални систем. Тада је у ослабљене државе и дезоријентисане нације почео да улази транснационални капитал, идеолошки апологиран парадигмом глобализације и свеопштег повезивања народа у једну хармоничну целину као наводни природан резултат прогреса и праведног кретања историје. У пракси раслабљене европске државе и раздуховљене нације (после Дргого светског рата су и економски биле разрушене те су обнављане америчким капиталом – „Маршаловим планом“) нису могле да се одупру, некад насилном а некад добровољном, инфилтрирању сопствених елита у глобални олигархијски поредак који је штитио транснационални капитал, радећи све да ради своје добити додатно раслаби национану самосвест као одраз могуће отпора овим процесима. Где се отпора јављао брзо је угушиван маргинализацијом, како у економској тако и у културолошкој сфери.
Ово је процес који траје, чији смо и ми савременици (са спорадичним периодима парцијалног буђења националне свести, али за сада без видљивог успеха, што не значи да га уопште нема) задаје готово пресудан ударац субјективитетима западноевропских народа. Но он је и временом створио услове да глобална олигархија преузме преко међународних организација (али и тајних друштава) системску контролу над већим делом света, финансијски ојача и упрегне све ресурске западне цивилизацијске хемисфере у походу ка стварању апсолутне глобалне доминације.
Напуштањем златне подлоге долара, његовим неконтролисаним штампањем без покрића у злату, створене су основе за преузимање реланих светских ресурса. То је био кључни разлог за економску и привредну експанзију у тада за транснационални капитал отвореном делу света. Падом „Варшавког пакта“ и комунистичког блока систем је (практично и идеолошки се уобличивши теоријским поставкама које су се назвале „Вашингтонски консензус“ као неолиберални пакет мера наметан владама свих земаља које су улазиле у аранжман са ММФ-ом – милом, а некада и силом) стекао услове да закорачи у земље пост-совјетског простора. Тиме је почео процес економско-културолошко-идентитетске агресије (а на неке као што је Србија у једном тенутку војне), чији је гарант спровођења најјачи светски војни савез, на државе и народе Источне Европе, постсовјетског простора, Русије, али и друге међу којима су и Срби. У том поцесу, који и данас траје, страдају национални идентитети као носиоци самосвести и бистрине народа, да би и елита и народ били обликовани по потребама глобалне олигархије и трнаснационалног капитала.
Србија и Срби суочени са глобалном агресијом на државу и идентитет
Срби су ове епохалне промене, оличене у можемо рећи процесу комплексне и вишеслојне агресији Запада на остатак света, дочекали у готово идентитетски замрлом стању. Дуготрајан период комунизма, период отуђења елите које се преносило постепено и на народ у национално разарајућој Југославији, али и под утицајем Запада дуг стаж одрицања српских владара и народних предводника од сопствене културе, духовности и традиције током друге половине XIX, деловао је погубно по српски народни идентитет, а самим тим и по бистрину ума и духовну виталност, како целокупног народа тако и појединаца (не желим овим констатацијама да судбоносно осуђујем српске владаре, па чак ни тадашње политичке предводнике, пошто су се сви они налазили у сложеним ситуацијама, а неки од њих су имали и низ добрих особина, нити да поспешујем једну општу појаву „запљувавања“ по свему српском карактеристичну и за „европејску“ Србију, али и добар део наводне патриотске. Такође не желим да оптужујем протагонисте стварања Југославије, јер су процеси јачања српске националне државе и стварања вишенационалне Југославије сложени, те нису једноставни за олако процењивање, већ само желим да нагласим дуготрајност тренда „чупања“ народног-светосавског идентитета из Срба)
Духовно и идентитетски у најмању руку дезоријентисани ми смо на челу са Милошевићем, који је био продукт комунистичког система (а добрано и велика већина нас) дочекали вишеслојну експанзију Империје на остатке нашег бића, народног идентитета и, после распада Југославије, свеукупно недефинисане српске државе. Процес експанзије је отпочео после урушавања комунистичког лагера, а карактерисао га је покушај продубљивања трендова растакања Југославије у којој је српски народ био ионако оштећен поделом у неколико република нелегитимно створених на заседанју АВНОЈ-а 1943.г. Покушај отпора таквој глобалној стратегији коштао је Србију изолације, санкција, сваковрсних притисака, а на крају и бруталне војне агресије. „Кичма нам је сломљена“ а ми смо после тога прихватили махом од Запада инсталиране странке и појединце (част изузецима) који су загосподарили Србијом после петооктобарских промена.
Све ово је имало двоструки учинак на освешћење и обнову народног идентитета и духовности. Са једне стране притисци којима смо били изложени су деловали оживљавајуће на нашу самосвест што су морали прихватити и политичари попут Милошевића, те на неки начин и креирати политику у складу са националним буђењем које је захватило Србе. Но, са друге стране услед дуготрајног периода отуђења народни дух који се будио, кроз отпор, био је чешће симулација аутентичног светосавско-видовданског духа наших предака него истинска обнова традиционалних вредности.
Симулација је стварала подлогу за погрешно тумачење светосавске традиције, чиме је простор наводног светосавског српства често бивао доступан екстремима, али и разним профитерима који су новонастало стање користили за остварење својих страначких или бизнисменских пројеката. Тако је (често из незнања али и систематски и тенденциозно зарад сопствених интереса) искривљивана, тек у покушају да се обнови, аутентична народна духовност и национална традиција, чиме су стварани темељи да се свест народа уруши, можда још снажније него пре деведесетих година.
Најновије урушавање народног идентитета
Управо то се на неки начин и догодило. Кривим тумачењем и у западноевропском идеолошком клишеу, често екстремним искривљавањем народног косовског мита, створили су се услови да већ потпуно отуђена интелектуална елита, оличене у тзв. другој а у суштини антисрбији, крене, још у време Милошевића, у поход против свега што је српско радећи посао за своје господаре – глобалну елиту. Петооктобарским променама, а можемо да кажемо и инсталирањем ДОС-а на власт, антисрбијанска интелектуална групација преко странака те коалиције је идеолошки и институционално безмало завладала Србијом, а суштински стварни господар је постала глобална светска олигархија. Одмах је почео да се спроводи истовремени програм приватизације („пљачке“ државне и народне имовине) и агресивног урушавања националних вредности, кроз атак на све што је српско, при чему су Срби били подвргнути ревизији историје, свих идентитетски обједињавајућих националних вредности, и стварању нових духовно-културолошких образаца, које би после рада не препарирању њихових мозгова преваспитани требало да следе. А то све у циљу потирања националне свести (што су општи проблеми народа) из које може да се роди отпор глобалним процесима, или у најмању руку противљење истима.
Колонијална демократија, увезена после петог октобра у Србију, створила је политичку елиту уско повезану са глобалном олигархијом, све отуђенију од сопственог народа, а приватизација тајкуне у служби трнаснационалног капитала задужене да њему служе по цену разарања сопствене привреде и довођења становништва до ивице беде. Антисрбијански интелектуалци су преко мреже прозападног невладиног сектора наставили свој разарајући утицај по народни дух, а разни облици забаве (типа ријалитија, фејбука и разних друштених мрежа, новинских кич садржаја итд.) упрегнути су у службу ослобађања неприродно амртизоване стваралачке народне енергије (неки, типа ријалитија, облици забаве су само за ту функцију и осмишљени). Немајући решење духовно дезоријентисан и осиромашен народ у покушају одржања своје насилно урушене егзистенције се, или пасивизирао или дао у потрагу за решењем екзистенцијалних проблема учлањивањем у политичке партије. Но како су оне пре свега бивале све више у служби глобалне олигархије њихове могућности да реше народне егзистенцијалне проблеме и побољшају стандард живота су се рапидно смањивале.
У немогућности да служе и сопственом народу и глобалним господарима странке су се претвориле у сервисе уских кругова сопствених руководилаца, али су због апсолутне доминације преосталим националним ресурсима остале предмет интересовања појединаца у потрази за елементарном егзистенцијом. Ово странкама даје утицај на део народа, који оне, инфилтрирајући га у своје редове и подвргавајући га поданичкој дисциплини са задатком пропагирања лажних обећања и евро, али и сваких других утопија, додатно кваре.
Са друге стране пасивизирани део народа се квари понудом разних садржаја (највише технолошким могућностима – ТВ, новине, интернет) које му дају могућност привременог ослобађања фрустрација и илузије да нешто креативно осмишљава, док истовремено својим активностима само учвршћује разарајуће институције система, који су само периферни део глобалног над-система. Ово стање, постепено се погоршавајући, довело је до тога да су странке постале део проблема друштва, као и велика већина медија, али уосталом и готово све остале државне институције. Део проблема у контексту решења националне и државне кризе, али и стуб одржавања процеса глобализације, транснационалног капитала и надржавног светског система под доминацијом глобалне олигархије.
У овом разарајућем процесу дошли смо до тога да све инстититуције и организације, упрегнуте у остваривање интереса глобалне олигархије по логици ствари морају бити против сопственог народа. Немогућност компатибилности националних са глобалним интересима, чији је заступник наводна национална а суштиниски периферна глобалистичка елита у Србији, изазивају код једног дела резигнираног народа, на патриотском полу, мржњу према систему и револуционарне пориве, што се може разумети суровошћу успостављеног система, али и као интелектуална капитулација пред његовим „ланцима“ (мада може се приупитати да ли је овај чвор интелектуално уопште решив), којима су народ и држава готово нераскидиво стегнути.
Но, систем се чак ни евентуалном успешном револуцијом (мада је она немогућа без подршке из самог система) не може, не урушити него ни начети. Могу се само променити играчи на врху државне пирамиде, који би опет морали да играју по правилима формулисаним из срца глобалног система. Они би се морали тако понашати чак и ако би у старту били инспирисани надом да могу нешто променити, јер би у пракси врло брзо увидели да је то немогуће, а бенефити које би им систем понудио убрзо би их претворио у његове пуке послушнике, чак и апологете (што нам се мање више и десило на прошлогодишњим изборима) – кварљива је роба човек. Са друге стране антисрбијанска опција се клања оваквом систему уживајући његове благодети и беспоштедно га апологирајући по цену раскида са соственим народом (али и са здравом памећу) и губљењењем душе. Овако успостављен систем не може вечно трајати, једном ће морати да дође до свеопштег пуцања, али када ће то бити не можемо са сигурношћу знати.
Али оно што је битно је све јасније увиђање обичног народа да решавање егзистенцијалних питања у временом оваквом створеном системском склопу нису могућа (да не говоримо о неопходном духовном и здраворазумском осмишљавању живота, без чега и материјална егзистенција има краткорочне домете) али за сада, макар масовно, не увиђа где су остварљива. Али чини се да са наставком процеса глоблизације овог типа то све више увиђају глобални господари. На то указују сваковрсни напади на најснажнију организацију, стуб српске националне духовности, снаге, морала и етике. Извесно је да ће крајња мета напада дуготрајних разарајућих глобалних трендова бити последње идентитетско, али и егзистенцијално уточиште срспког народа. Наравно у питању је Српска Православна Црква.
Постоји ли институција која даје наду?
Црква је једина организација, или тачније речено организам, који може да осмисли савремене изазове, поврати бистрину ума, снагу воље, оживи национални идентитет и временом му улије снагу како би био упрегнут у правилан, стваралачки и животворан погон, тренутно урушен глобалним разарујућим поцесима, те да „васкрсне“ животворни српски национални мит како би народ постепено радио на ревитализацији свих урушених институција, а временом и целовите државе. То пројектанти новог „врлог“ света одлично знају, боље од већине Срба. СПЦ је Србима та снага кроз векове, она то може бити и данас. Отуда све очитији труд да се народ држи одвојеним или чак конфронтираним са СПЦ.
Логиком ловаца на грехове, а не истинском забринутошћу за не баш идеално стање у СПЦ, углавном преко инсталираних полушника или изманипулисаних душа у Србији, критикује се и подрива, претежно путем медија али свакако и другим неформалним каналима, црквена јерархија и свеопште стање у Цркви, покушавајући тиме да се систематски раслаби снага црквеног организма. Ово се чини у циљу потпуне неутрализације српског националног идентитета. Успех овог подухвата није могуће остварити уколико се не разори Црква, као последње (а суштински прво и одлучујуће) уточиште народног духовног здравља, здраворазумности, снаге и бистрине.
Но, иако Цркву чине грешни људи, укључујући и грешне епископе (мада нису само они Црква), она је много жилавија него што се мисли и представљаће увек сигурно уточиште за све оне који га добровољно изаберу. А да је Црква жилава најбољи пример нам је њена делатност у време турског ропства. Тада је она, пошто су урушене све институције средњовековне српске државе, грађене неколико векова, преузела на себе улогу свеукупног народног предводника, сачувала га идентитетски и улила му енергију за национално буђење и стварање модерне српске државе, те реализовање српског народа као историјског субјекта и нововековним светским изазовима.
Извор: Видовдан
No comments:
Post a Comment