Однос Православне Цркве према моралу

Архимандрит Сава Јањић

У православном предању морал се не може дефинисати само као облик друштвене свести који почива на одређеним конвенцијама и обичајима, већ представља пре свега онтолошки догађај. Другим речима, морал за хришћанина представља динамичко остварење пуноће нашег постојања и живота или у случају неуспеха и пада, изопачење наше аутентичне личности, ипостаси. То значи да је морално добар човек онај који који позитивно одговара својом личном слободом на Божију љубав и себе остварује кроз Христа, у Цркви, као целовиту личност, тј. бива спашен (сачуван). Св. Максим учи да се човекова природна воља (θέλημα φυσικόν) увек у односу на Бога изражава позитивно, за разлику од гномске воље (θέλημα γνωμικόν), односно оболеле воље, која се под видом слободе одлучивања најчешће завршава у бунту и отуђењу од Бога. Дакле морал у нашем духовном животу није само поштовање одређених конвенција, већ аутентични живот који једино можемо да нађемо у Христу, у евхаристијском и природном начину постојања. Такође је веома важно да слобода у Христу губи на својем значењу уколико морални живот сведемо искључиво на спољашње и површно схватање морала, тачније на морализам, пуританизам, што је данас веома често случај.

Гордост је последица погрешног избора, производ пале човекове природе и није природно својствена човеку кога је Бог створио за добро и вечност. Она је по учењу Св. Отаца и подвижника корен свакога зла јер суштински уводи човека и његову вољу у огреховљени (неприродни) однос рема Богу и твари. Зато гордост нема везе са моралом као онтолошким догађајем јер не води оцелотворењу човекове личности већ његовој даљој разградњи кроз читав низ страсти, изопачених природних енергија. Јерес и раскол су директни производи гордости и то најгоре врсте гордости која се споља приказује под образином врлинског живота, ревновања за Цркву, љубав према ближњима и слично. Господ је нарочито изобличавао фарисеје због њихове гордости (Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте, Мт 27, 23)

На овом примеру најбоље видимо разлику између природног и позитивног одговора човекове слободе на Божију љубав и лажне моралности у којој човек може с једне стране да у потпуности живи у складу са моралним конвенцијама (идеологијама) свога времена и своје вере, а с друге стране да онтолошки, суштински живи у отуђењу од Бога, његове љубави и креће се ка вечној смрти. Лажну моралност по правилу следи морализам, као однос у коме морални живот других људи, наравно кроз своју острашћену вољу. Потребно је велико духовно расуђивање да се препозна ова разлика. За архијеретика Арија кажу да је био „високо моралан човек“, али је с друге стране нанео огромну штету Цркви цепајући ризу Христову својим поквареним учењима. С друге стране, неки људи који споља не показују легалистички конформизам према моралним конвенцијама и бивају осуђивани као грешници и неморални, могу да живе и те како богоугодним животом. Сетимо се само јуродивих Христа ради. Ових дана за трпезом прочитавамо веома занимљиву књигу архимандрита Тихона, игумана Сретењског манастира у Москви „Несвети, а свети“ која даје велики број примера људи који су споља изгледали несвето, али су у дубини срца били истинске и верне слубе Божије. У књижевности Достојевског такође можемо наћи много сјајних примера.

Зато је веома велики грех осуђивање, јер осуђивање и клеветање представљају директна ишчадија гордости у којој човек сматра да може и има право да суди и просуђује друге мимо Бога. Онај који осуђује он не прихвата другог као личност, већ га доживљава као индивидуу и просуђује га преко објективних особина, поредећи га са собом и другима. Другога као личност можемо једино познати у личном односу, у заједници. Свети оци су често наглашавали да је управо љубав пут ка познању другога јер другога не прихватамо тако што селективно бирамо шта нам се код њега свиђа, већ као целовиту личност. Моралисти људе категоризују на добре и зле, на праведнике и грешнике и сл. Али на тај начин они занемарују целину личности и задржавају се на природним карактеристикама индивидуалности.

Сетимо се примера јеврејских старешина који су хтели да каменују жену блудницу. Господ им је врло упечатљиво указао на њихову грешку – Ко је међу вама без греха нека први баци камен (уп. Јн, 8, 1-11). Нимало није случајно што је Господ говорио гордим Јеврејима да ће цариници и блуднице ући пре њих у Царство небеско (Мт. 21, 31), што је отишао у кућу Левија Алфејева и сео са многим цариницима и грешницима (Мк 2), што је помиловао покајану грешницу и много других примера. Господ у Еванђељу заправо нигде не осуђује грешнике и блуднике, а тако често изобличава идеологију фарисејског морализма. То свакако не значи да Он оправдава грех, свакако да не, али и те како значи да је гордост на којој почива суви морализам много духовно опаснија и штетнија. Јудаизам у време Христовог живота на земљи претворио се у једну моралистичку идеологију која је непосредно довела до распећа Христовог јер јеврејски учитељи никако нису могли да појме да Бог може да буде изнад моралности, изнад легализма у коме су они разумевали Закон Божији (уп.Да је он пророк, знао би каква га се жена дотиче, јер је грешница, Лк. 7, 39)

Да се вратим другом делу вашег питања, могу ли доброта и морал да се нађу на различитим странама, односно да ли неморалним делом можемо да се жртвујемо за своје ближње. Из онога што је претходно речено, аутентични однос личне љубави према Богу никада не може да се манифестује као супротстављање Божијој љубави и љубави према ближњима. Зато и грех не може бити на никакав начин израз жртве и љубави према ближњем без обзира какво оправдање човек за то нашао. Заправо ово и друга питања везана за морал која сви ми често постављамо у старту су постављена на неадекватној основи јер полазе од морала као идеологије.

Данас живимо у времену у коме традиционални морал или како се често назива „јудеохришћански морал“ долази под удар савременог моралног релативизма. У до јуче морално традиционалним друштвима све више долази до мењања моралних конвенција, при чему се суштински релативизују све досадашње друштвене и моралне вредности. Без обзира што моралне конвенције саме по себи нису и не могу бити критеријум просуђивања других личности и што морализам који почива на овим конвенцијама дубоко удаљује од аутентичне љубави у Христу, то никако не може да значи да се у име пале и огреховљене човекове слободе може прихватити морална анархија. То се посебно односи на разне начине изражавање човекове сексуалности, питање (ре)дефиниције породице, разна биоетичка питања и слично. Црква никада није осуђивала људе грешнике, оне који посрћу, а поготово оне који се боре са својом палом природом и страстима. Штавише, наш црквени календар управо је пун таквих мужева и жена који су достигли светост не зато што су „живели моралним животом“, већ зато што су Божијом благодаћу и силином своје љубави према Богу победили своје слабости и преусмерили своје природне енергије у богоданом правцу. Црква наравно не може да прихвати грех и пад као норму природног стања. То су две различите ствари, које људи често мешају. Свети оци су једноставно говорили, треба мрзети грех, а не грешника.

Данас смо, међутим, врло често сведоци мржње према онима који су духовно посрнули и запали у грех, а све у име неког хришћанског морала, традиционалних вредности и слично. Наравно, ово нема никакве везе са аутентичним еванђелским односом па они који западају у овакву врсту греха у много су већој опасности од оних које сами тако ревносно осуђују. Овакав менталитет међу хришћанима произвео је крсташке ратове, инквизицију, погроме Јевреја и многа друга зла. За следбенике ове моралистичке идеологије, који себе сматрају бранитељима отачких предања и обичаја, баш као што су о себи мислили и некадашњи јеврејски фарисеји, својствено је селективно приступање греховима који се деле на прихватљивије и мање прихватљиве, природне и неприродне и сл.

Ово је приступ моралности који се креће у друштвеним категоријама добра и зла и мери се у оној мери колико појединац следује моралној дужности односно колико се саображава одређеним врлинама. Међутим такав живот неретко се пре у живот под маском и робовање идеологији.

Грех, како нас уче Св. Оци, није суштински питање етике, већ онтологије. Грех је погрешно настројење човекове личности која се погрешним избором индивидуализује, отпада од пуноће постојања, губи свој смисао и сврху и креће у правцу вечне смрти. То није питање квантитета или квалитета „погрешности“. Оваква гледишта неизбежно воде у морализам, осуђивање и коначно у грех, а све у име ревновања за истину и доброту. Послушајмо Апостола који грехове набраја без моралистичке категоризације: 1Кор 6, 9-10 Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије. Како ове речи повезати са претходно наведеним Христовим речима да ће блудници и грешници ући у Царство небеско. Разлика је у томе што у Царство небеско улазе грешници који се кају тј. који су у сталној борби да себе оцелотворе у Христу, као аутентичне и непоновљиве личности. Врло се често дешава да тежина грешности није препрека, већ чак и предиспозиција за светост (уп. Лк 7,47 – Опраштају јој се греси многи јер је велику љубав имала, а коме се мало опрашта, малу љубав има). Страст је само погрешно усмерена енергија, која када се врати у природно функционисање постаје пламена љубав према Богу и ближњима. Сетимо се овде само чудесне Св. Марије Египћанке која је силину блудне страсти Божијом благодаћу али и својим трудом и борбом претворила у љубав која надилази природне законе, или разбојника Мојсеја Мурина, или пак Св. Тиридата цара јерменског, бесног прогонитеља хришћана, а потом великог покајника и светитеља Божијег.

Зато се Црква против греха не бори пуританизмом, већ суштаствено, као против другачијег и погрешног начина постојања који егзистенцијално отуђује човекову личност од Бога и уводи у домен пропадљивости и смрти. Зато Црква грешника гледа као болесника и посрнулог, а не као штеточину и опасност за друштво коју треба физички елиминисати. Хришћани су се из педагошких разлога удаљавали од грешника у својим редовима, тј. грешника који се браћом зову (пример коринтског грешника 1Кор. 5), али се нису гнушали грешника уопште, као што се нису гнушали ни губаваца које су неговали и помагали им када су многи незнабошци бежали од њих. Управо је у томе и снага Цркве која људе привлачи не претњама и моралистичким придикама, већ утехом и спремношћу да саслуша и свакоме помогне да нађе пут ка својој аутентичној личности и место у заједници. Црква потенцијално у сваком грешнику види светитеља и отвара му двери како би ушао у вечност, али не у свом греху и оболелом стању, већ како би нашао у Цркви свој истински дом и духовно уточиште. Ово су веома важни аспекти пастирског рада у једном нео-паганизованом друштву нашег времена.

Данашња криза хришћанства и све мање верника који смисао живота налазе у Цркви великим делом је последица погрешног приступа и погрешног сведочења нас самих у Цркви. Како да данашњи млади човек, обремењен страстима и грехом, осети своје место у Цркви ако му се често обраћамо сувим јуридичким и моралистичким тоном? Како да нађе пут ка истинској слободи у Христу када и ми хришћани неретко наступамо са двојним аршинима и строжије судимо свету него самим себи. Ово је већ посебна тема која се односи на општу кризу Хришћанства у нашем времену, па је боље о овоме наставити неком другом приликом.