KAD MRTVI FAZANI LETE

Moj Bože koliko dem­a­gogije sus­tavno poredane u artil­jer­i­jske salve

koliko poređanih misli iza kojih ne stoji nista osim

mržnje

sujete

vlasti

i koliko pok­varenosti treba da se izlije pred naše noge

i kako je do nepre­poz­na­vanja dove­dena suština prevare

Dobar pri­jatelj me kri­tikuje kad god za tekst odaberem neku temu koja se tiče isključivo društva i poli­tike. Kaže da su te stvari pro­lazne, da je glupo na njih trošiti papir i um, pogo­tovo ako se iz njih ne izvlači neka šira poenta. Priz­na­jem da ima pravo, ali pos­toji tu i jedan dru­gačiji ugao gledanja. Mi iz ove kože i ovog vre­mena ne možemo, djeca smo ove epohe i koliko god se upin­jali da pri­zovemo neko lijepo buduće ili prošlo vri­jeme, možemo samo u ovome živ­jeti i o njemu mis­liti. Zato ne zam­jerite kada se ponekad bavim nečim pro­laznim, svakod­nevnim, naročito ako imamo u vidu da većina vas koji ovo čitate sig­urno imate zdrave stavove o društvu i dnevnoj politici te su takvi tek­stovi često propov­jedanje crkvenom horu, ali dobro, dije­limo ideje i misli. Sma­tram da za svaki narod, državu možemo naći makar jednu pjesmu koja je tačno opisuje u nekom aspektu ili u cjelini. Tako bi rec­imo za Sjed­in­jene Amer­ičke Države mogli uzeti pjesmu Nil Janga, Rockin’ in the free world koja gov­ori o cinizmu poli­tike koja se proklam­ovano bori za jed­nakost, pravdu i slo­bodu a ust­vari ne čini ništa za pot­lačene, siro­mašne, obe­spravl­jenje, već dalje pro­dubljuje beza­konje, nejed­nakost, zlo. Za ove naše pro­s­tore prigodna pjesma je ova gore citi­rana – Kad fazani lete.

Sam naziv pjesme nas­tao je iz jedne aneg­dote ili bolje reći vica, koji ide ovako: Lovili Tito i Stane Dolanc fazane. Tito puca i pro­maši, Stane puca i fazan padne. Tito opet puca, opet ništa. Stane drugi metak, opet pogo­dak. Tito treci put, opet nula. Sad Stanetu frka i kaže: ”J**o majku ovo nisam nikad vidio!” Tito-”Koje?” Stane: „Mrtvi fazani, a lete!!” Sudeći po istori­jskim izvorima i encik­lo­pe­di­jama, ova priča nikako ne može biti istina zato što svi izvori, neza­v­isno od pori­jekla, navode da je Tito, u maniru pravog dik­ta­tora, bio vrstan lovac. Ipak, ova aneg­dota je veoma važna, zato što odlično prikazuje stanje duha koji se raširio u sve pore društva tokom komu­nis­tičke vlasti, te sada ne pos­toji način da ga se ratosiljamo.

Ne sum­n­jam da je klimoglavaca bilo odu­vi­jek na ovim pros­torima, ali dru­gačija je situacija ako se radi o kral­je­vima, kneže­vima, gospo­darima, od one kada su pred­sjed­nici u pitanju. Od najs­tar­i­jih vre­mena pa sve do 19tog vijeka većina ljudi je zaista živ­jela u uvjerenju da su kral­jevi, kneževi, faraoni, carevi od Boga dani (ili čak da su oni samo otelotvorenje Boga) i onda je logično da su se oko njih oku­pl­jali klimoglavci koji su kao sveto pismo upi­jali svaku riječ suv­er­ena a da su svi kri­tičari bili ostrak­i­zo­vani. Kao dokaz za ovo imamo mno­go­b­ro­jne tek­stove u prosvetiteljstvu, roman­tizmu kao i opš­toj filozofsko-političkoj misli devet­naestog vijeka u kojoj autori pokušavaju objas­niti svo­jim čitaocima da je kralj ljud­sko biće u istoj mjeri kao i neki rudar. Na kraju kra­jeva, i sami komu­nisti su se borili za shvatanje da je kralj pogrešiv a ne bogom dan, kao i to da smo svi jednaki.

Zato sma­tram da vri­jeme klimoglavaca zapravo počinje poslije dru­gog svjet­skog rata i ovaj vic to dobro ilus­truje. Ti klimoglavci su živ­jeli u vre­menu (u kojem i sada navodno živimo) u kome je bilo pri­h­vaćeno stanovište da su svi ljudi jed­naki, da imaju pod­jed­naka prava, da je svako pogrešiv a opet je Tito uvi­jek morao biti u pravu, uvi­jek je morao upu­cati najvećeg medveda, morao je biti stručn­jak za svaku moguću stvar. Za raz­liku od kral­jeva i careva, komu­nis­tička par­tija je održavala svoje unutrašnje, pa čak i neku formu državnih izb­ora, što će reći da je svako bio zam­jenljiv i da nikome pozi­ciju nije ostavio otac u amanet. Ali sve­jedno su uvi­jek birani jedni te isti, čel­nici par­tija su navodno bili najbolji ljudi, direk­tori najs­posob­niji, sudije i vrhovni poli­ca­jci najpošteniji i tako dalje. Svaka kri­tika je s druge strane bila gušena, hil­jade su slane na Goli Otok, u izganstvo a ner­i­jetko su bivali lik­vidi­rani u tajnosti. Čak i ako su usp­jeli da se domognu najviših vrhova par­tije, samo jedan pad u kri­tiku je značio brisanje iz društvenog živ­ota. Tako je Milo­van Đilas bio jedan od najviših čel­nika komu­nis­tičke par­tije, nje­govo djelo “Nova klasa” je među najh­val­jeni­jim i najpoz­nati­jim teori­jskim knjigama sa ovih pros­tora (da bih ilus­trovao koliko je to rijetko, navedite mi još jednog balka­nca čija se teori­jska djela izučavaju na zapad­nim uni­verzite­tima a da nisu Tesla i Milanković), ali samo zato što se suprot­stavio Titovom bahaćenju bio je pot­puno obrisan iz javnog živ­ota. Velikih i vri­jed­nih ljudi koje je par­tija ovako brisala ne fali, dok nam je s druge strane u amanet ostavila gomilu bezvri­jed­nih, pro­mašenih bivših poltrona koji su zagospo­dar­ili državi­cama ostalim od velike Jugoslav­ije, koji su opet sebe okružili novim poltron­ima, klimoglavcima i bezvrijednima.

Pos­toji jedan bitan razlog zašto ovo pišem. Danas ćete često čuti da je “bravar bio bolji” i da ljudi nos­tal­gično prizivaju bivša jednopar­ti­jska vre­mena uz parolu “dok smo bili dru­govi, živ­jeli smo kao gospoda”. Ne zam­jeram im zbog toga, ali obzirom da pri­padam gen­eraciji koja plaća nji­hove dugove, nji­hovo ćutanje i nji­hov lago­dan život, moram kri­tiko­vati bilo kakvo prizivanje starog doba. Mišl­jenja sam da je dobar život u “Jugi” bio posled­ica toga što je takva neu­tralna država mogla da opstaje u vre­menu hladnog rata i da se koristi kao tam­pon zona za dvije suprot­stavl­jene super­sile. Jugoslav­ija je tre­bala SAD-u i SSSR-u istovre­meno i nije ni čudo što su joj tako odobra­vani svi mogući kred­iti i što su fig­uri­rali kao neki fak­tor. Ali zato, čim je SSSR počeo da puca, čim je rušen berlin­ski zid a SAD se ustoličio kao jed­ina prava super­sila Jugoslav­ija više nije bila nikom potrebna i za svoj groš su je lako razbucali.

Nisam od onih koji će da lamen­tira nad svo­jom ili sud­bi­nom svog nar­oda zato što vjeru­jem da je čak i pod takvim među­nar­o­d­nim pri­tiskom sposobna poli­tička elita mogla da opstane i da sačuva unutrašnje jedin­stvo. Ali se to nije desilo, zbog toga što rukovod­stvo komu­nis­tičke par­tije od početka do kraja nije vri­jedilo ničemu, ono je bilo sposobno samo da se kliže na poz­i­tivnom talasu vre­mena, a čim je postalo teško pokazali su pravo lice. Danas nas pokušavaju sla­gati time da je šačica zlih ljudi razbu­cala bivšu državu da bi se obo­gatili. Ti ljudi očigledno zab­o­ravl­jaju da svaka posled­ica ima svoj uzrok, a ekipa koja je uniš­tavala tu državu je napre­dovala kroz par­ti­jske redove god­i­nama. Oni koji su vri­jedili su išli u egzil, jer je KPJ rađe slušao klimoglavce a puš­tao u prvi plan Miloše­vića, Tuđ­mana, Mesića, Kučana, Đukanovića, Kri­vokapića i slične. Hrvatski HDZ i SDP, srp­ski SPS iJUL, crnogorski DPS i SDP, bosan­ski SDP, slove­nački LDS i SSS su samo neke od par­tija nastalih iz saveza komu­nista. Isti ljudi su se samo pre­obukli, prom­je­nili imena par­tija i nas­tavili pos tarom. U pre­vodu, sve loše što su nam poli­tičari priređi­vali ovih 20 god­ina je djelo bivših komu­nis­tičkih kadrova i nji­hovih učenika. Pos­toji svega par izuze­taka a i to su ljudi koje jeKPJ svo­jim gušen­jem slo­bodne misli ekstrem­i­zo­vao, kao što su Alija Izetbe­gović i Vojislav Šešelj. Svi oni su došli do vlasti tako što su pričali da mrtvi fazani lete, jer da su gov­o­rili istinu, davno bi bili pod ključem ili u izg­nanstvu, a KPJ nakon što nam je uniš­tio sve vri­jedno što je ikad znalo da razmišlja, nas je ostavio pod ovakvim katas­tro­fal­nim vođstvom. Zato i danas mrtvi fazani lete, kada Hrvati kažu da moraju da se priključe EU u istoj rečenici u kojoj su rekli da je dobro što su iza­šli iz Jugoslav­ije u kojoj se za ništa nisu pitali (a tada su imali daleko veći suv­eren­itet nego što će imati za god­inu dana), lete i kada srp­ska vlada prokla­muje borbu i Kosovo i EU (a vjerovatno neće dobit ništa od toga), lete i kada bosan­ski sudovi oslobađaju ubice srba i hrvata i pričaju o nekakvoj pravdi, lete i onda kada crnogorski kvazi-intelektualci (a zapravo šljam) kri­tikuju iz svo­jih fotelja sus­jedne zemlje, a o svo­joj vlasti ne smiju pis­nuti da ne bi izgu­bili sinekure. Zato hvala bravaru i hvala onoj Jugi što nam je ostavila sve naj­gore i što i dalje ne možemo da imamo nor­malan dija­log i zdravo razmišl­janje jer je javno pros­tor uglavnom pri­va­ti­zo­van od strane naj­gorih, od licem­jera i bijed­nika i nji­hovih učenika. To je amanet KPJ i SFRJ, da u prvom planu budu sve gori i gori a da se šačica odabranih bogati na nama. A mi obični imamo ono­liko novca i pri­lika koliko nam se sa strane otvori i koliko se snađemo, ponekad i negdje. Borba pro­tiv neg­a­tivnog je zato i borba pro­tiv svih lažnih nos­tal­gija, jer mi i ne živimo u pravom post-komunističkom vre­menu, jer je poli­tička elita (kao i dobar dio one intelek­tu­alne) zapravo isti kao i ranije.