Писмо монахињама манастира Јазак на Фрушкој Гори
Господу предраге Сестре моје,
Ево, иако ни по којој мери ни кантару ни секунда, заиста, времена немам, ипак, у љубави Христовој према Вама отимам време и пркосим ходу сунца и месеца, као што је пророк ' Божији у бици са непријатељима Израиљевим чинио. Зар и ми нисмо слуге Божије, зар и нама није Господ рекао:" Другови моји !" - Да, та света реч данас је упрљана другарством антихристовим (зар може ма где ван Христа бити другарства, зар није Стаљин, наказа у сподоби људској, показао шта значи" другарсто " у кући нехристовој !?) - Да, и ми смо позвани на Велики Банкет који небо већ овде приређује и даје, већ овде, међу гладним просјацима овога света. Зато се и журимо, али у часовима силе своје вичемо сунцу: "Стани!" и звездама: "Не мичите се !" Зато Вам ја данас пишем, данас, кад, заправо, ни секунда времена немам.
Хоћу најпре о музици да Вам говорим. Да Вам саопштим коју реч о томе милозвучном Говору Божијем на овоме свету, и на свим световима Божијим. У ранијим вековима људи су говорили о "музици сфера", и тврдили да се у васиони непрестано чује нека тајанствена, дивна, музика, која својим божанским звуцима испуњује цео бескрајни простор звездани. Мислили су да звезда звезди шапуће речи Вечне Љубави говором само звездама знаним, а тај говор, као говор изнад сваког говора, могао је бити само музика, мелодија нота, нота некомпонованих руком људском, и замишљених ограниченом, заглушеном људском душом. То су симфоније, мислили су наши преци, које су само анђели могли спевати, само њихове обасјане душе могле компоновати и предати звездама, да се дошаптавају кроз мрачне, кроз недокучне даљине звездане. И оне су шаптале, говориле су језиком музике, јединим могућим.
И кад се потомак Адамов, мучен проклетством свога претка, пробијао кроз густе прашуме мука и зноја, кад је душа запиштала, у вечитој жалости за Изгубљеним Рајем, онда се милост Божија спустила на људе: научила их је музици, песми, тајном говору душе. Тако су песма и музика биле прве утехе које је небо дало земљи, прве, после оне највеће и главне:" ... И род женин стаће змији на главу ... " Музика оста и данас оно што је била најпре: велико откривење Божије. Гласник лепших светова одређених за човека и за душу његову. Капара тих светова у недоступној лепоти звука, у шареном ткању мелодија, које дочаравају оно што сада немамо, али што нам је спремљено, што нас, припремљено, очекује. А музика, то тихо куцање на врата нашег срца, храбри нас, теш и, доказује да смо заиста створени за лепше, за више, за савршеније и срећније светове, тамо где ће музика бити отворена књига, где ће њени звуци бити део самог живота, не прижељкивања, и наде, и чекања, већ Живота Самог.
Зато се по музици распознају људске душе. Оне које музици отварају своје капије, те су душе ближе осећању неба, и невидљивих анђелских светова. Али, авај, све је на овоме проклетоме свету проклетство и искушење, све ја замка души, све је опчињено магијом змије, која пуже и вуче се по свима стварима земаљским, и од свих њих прави клопку за људе. Тако и с музиком. Многи су због ње и душе погубили. То је као кад би нам дали прекрасно језеро, зелено и плаво, и пуно златних обала и рајских птица. И кад би ми, уместо да уживамо у њему, скочили у њега и задавили и тело и душу своју. Тако и са музиком. Она је предивни предео, за онога ко има мапу, и познаје стазе и богазе своје сопствене душе, и ко зна и позна слабост људске природе, отрованост потомака Адамових, неспособних да седе на обали предивног језера зеленог и плавог, већ се отискују с његове меке обале, посуте цвећем, и налазе смрт у хладној води његовој. То је она прастара опасност, која мами, и коју треба познавати, да би постала неопасна. Јер музика није небо на овоме свету, она Га само предсказује, из далека на њега указује, и опомиње да се, сада, између нас и Неба налази непремостива провалија. Тешко оном ко покуша својим слабим ногама да је прескочи ! Заиста, уместо да остане на зеленој обали језера, и созерцава плаву и шарену лепоту његову, његова ће нога склизнути, и наћи ће свој крај на дну језерском.
Ја се не бојим за Вас, сестре моје дивне, Ви сте обучене у оклоп мудрости и знања, Ваше душе отварају се звуцима божанске музике, али капије њихове остају затворене за све сиренске звуке који вуку на дно језера, које, најпре, омађијају, онда вуку, и напослетку довуку до паклених врата.
Пазите, као што је и сама музика само по површини присутна, приступачна, тако су и ове моје речи о њој само једна далека напомена, њу треба тихо ослушнути. Сачекати тајне одговоре. Тада ће донети плода. Ја знам да међу Вама има бар једна душа која ће чути, и чувши разумети и радовати се.
Како сте, миле сестре моје? Како бројите ове кратке дане јесени наше битке? Пролеће је на прагу. И кад цича зашкрипи на прагу, ми јој довикујемо: "Склони се, мразе, ето маја, стоји за тобом, хоће да уђе у дом чмој! Уђи, мају, уђи!" И ми никад нисмо ван маја Божијег. Кад Вам ово говори онај кога чува новембар и децембар овога света, са својом немоћном полицијом и ланцима, онда знајте да је тако! Нажалост, бес немоћи антихриста покушава на све могуће начине да нас омете: ево сам морао јуче Јелени послати два писма с повратним рецеписом. Сад га неће моћи прогутати мрак монахобораца и богобораца, ни у њихове мреже уловити рибу Божију. Ако ни сад не буде одговора, онда ћемо једног брзог дана пежоом, заједно с Вама, поћи у потеру за душом која нама припада.
Добио сам од драгог Мирка карту из Србобрана, ^било мије много драго. Захваљује на транзистору. Како је транзистор служио? Нека Вам свира од јутра до мрака!
Ово је папир из болнице. Ово су разни графички знаци и мерења срца, живаца, итд. То је остало у београдској болници. Баш Вама на њему пишем, јер хоћу да с његовом употребом, то значи нестан-ком, означим молитвену веру и наду да ће Вашим моћним молитвама невеста и заручница Христо-вих нестати и болест моје миле мајке мученице. Ево шаљем карту, слику м. Беочина Мирку.
С. Параскево, јави јеси ли могла прочитати сваку реч овде.
Од Господа Вам Музичку Радост жели Ваш брат Ен. + Варнава (Настић)
No comments:
Post a Comment