Са ким превазићи самоћу

протојереј АРКАДИЈЕ Шатов

     „Ја сам сам, и немам никога“ – ова жалба се може чути не само од старијег човека, који је сахранио све рођаке и пријатеље, већ и од младих људи, чак и оних потпуно успешних. Одакле настаје осећање усамљености, како га превазићи и да ли у њему има нешто позитивно? 

     О томе расуђује протојереј Аркадије Шатов, старешина цркве Светог царевића Димитрија и председник епархијске комисије за питања црквене социјалне делатности у Москви.

„Самоћа ме прогања“

     Осећај самоће бива различит, а понекад може да буде и лажан. Сретао сам људе, који су имали много пријатеља, али су се ипак осећали усамљени. Некада је то повезано с тиме да човек жели да му се посвећује много пажње, да га воле, а он сам не уме да живи животом других људи, не тежи да их воли, егоцентричан је, упућн само на себе и хипертрофира своја осећања, невоље и преживљавања.

     Постоји, наравно, и реалан осећај самоће. У Библији је написано, да је Господ, створивши првог човека, рекао: „Није добро човеку да буде сам“ (Пост. 2, 18). Заиста, када човек нема с ким да подели своје радости, невоље, туге, онда му постаје веома тешко. Понекад дођем кући после тешког дана, у коме су се десиле неке непријатности: на пример, сазнао сам за тешке грехе духовних чеда или сам просто јако уморан – и уз чај свом зету испричам све те невоље, а он ме  утеши и на души постаје лакше.

      Мислим да су пре Христовог доласка у свет сви људи били несрећни, сви су страдали: били они ожењени или не, богати или сиромашни, гладни или сити, болесни или здрави – страдање је било неизбежно. 

      Грех је изопачио свет. Господ је дао Адаму жену – и човеку је постало добро, али када је у свет ушао грех, човекова душа, чак и оног који има жену и децу, не може да нађе мир, и овде се пројављује не проблем усмљности, већ проблем греха. Ако се човек бори са својим грехо, ако тражи Христа, сједињује се са Христом – усамљенот може  да се савлада, као и друге трагедије у овоземаљском животу: сиромаштво, глад или смртна болест – ако човек познаје и тражи Христа, ако тражи духовно, а  не материјално . 

     Знамо да је међу светитељима било много оних који су били тешко болесни, они су често пуно страдали, много су трпели – и поред свега су били радосни и задобили су блаженство, нашли су срећу не само на небу, већ и у овоземаљском животу. Било је много мученика који су пострадали за Христа  и у XX веку, али у те новомученике Господ убраја,  према речима старца Пајсија, и инвалиде, и тешко болесне, децу лишену утехе, и људе које постижу  страдања и болести. Ако човек уздајући се у Бога подноси све невоље које му се шаљу, не ропће, то  му се узима за мучеништво.

     Наћи некога, коме је горе Када човек престане да живи за себе и почне  а живи за друге, за Бога, он се мења и постаје близак и интересантан многим људима. Постоје такви људи који живе сами, а које сви пуно воле. Запамтио сам, на пример, како је умрла једна жена. Нажалост, дешава се веома често да када умре човек који нема блиске рођаке, ми дуго не можемо да нађемо некога да нам помогне у свему ономе што треба око покојника урадити. Али, када је та жена умирала, људи су стајали у ред да би дежурали код  њеног кревета, тако им је свима с њом било радосно и добро. И због тога је очигледно: веома често човек се налази у тешком стању усамљености само зато што не зна да служи другима, не уме да воли и да се жртвује, а непрекидно тражи нешто од других.

 

У таквом случају треба научити живети за друге. Ако имаш неку невољу, ако си сам и упао си у униније, треба да нађеш човека чија је усамљеност још већа него твоја, коме је још горе него теби и да му помогнеш – и твоја самоћа и униније ће сигурно нестати. Како је рекао Све ти праведни Јован Кронштатски Светом праведном Алексеју Мечеву, када је овај изгубио попадију: 

„Иди к људима, и помажући им у њиховим невољама, заборавићеш на своју невољу“. Тако је и овде:  када човек подели невоље  својих ближњих, када помаже другима у њиховим  болестима и тугама, онда његова сопствена невоља  постаје много мања.

На пример, неудата девојка која страда од усамљености може да оде у школу и да ради као учитељица и да цео живот посвети својим ученицима: да заволи ту децу која често имају свакојаке тешкоће, да их прими у своје срце, да се брине о њима, и служи им. Такав подвиг, иако веома тежак радостан је, ако постоји љубав. Ако се научи да воли, тада неће бити никакве усамљености. Ја не мислим да се отац Јован (Крестјанкин) пред своју смрт осећао усамљено, јер су га други људи толико пуно волели. Али су га волели – јер је он волео. Обично људи расуђују овако: „Заволите ви мене, и ја ћу заволети вас“. Не – ти заволи, и тада ће други заволети тебе! Ти се научи да волиш, и тада ће твоја самоћа нестати, други људи ће се обавезно одазвати на твоју љубав.

Зашто ми Бог не даје женика?

Сматрам, да увек када нас постиже нека невоља, када  се у животу сусрећемо са неким непријатностима или  трпимо недостатак у нечему – треба не само да молимо  и тражимо олакшање од Бога, већ и да се замислимо и о  узроку тога што нам се дешава. Не треба само просто молити од Бога: „Дај ми женика“, већ се треба запитати: „А због чега ми га Бог не даје? Можда треба нешто да научим, пре него што ми Бог пошаље супруга? А можда је мој пут другачији и можда ме Господ зове на неки други подвиг? Можда сам потребна другим људима, а не само једном човеку?“ На пример, директор нашег дечијег дома је жена која живи сама. Када би она имала мужа, ми вероватно не бисмо имали дечији дом, јер је све на њој. Неко треба да жртвује своју личну срећу ради тога да би служио другима, ако смо хришћани. То је за некога Божија воља! А то што је понекад тешко – то је нормално, јер се без невоља ништа не може научити. Једна старија болничка сестра је говорила да када има проблема на послу –  препреке, искушења, не жели  да иде у болничку собу, уморна је од бриге за пацијентима…  медицинске сестре имају многе тешкоће – и ако се томе преда,  па буде у тако лоше настројењу, онда јој бива још горе. А ако себе превазиђе, ако се помоли Богу замоли Га да јој да снаге и потруди се да се према сво ме служењу односи одговорно,  озбиљно као и раније – онда за добија још већу радост, даје јој  се још већа благодат од Бога и открива нове снаге.

Овде, на земљи, сви ми у Овде, на земљи, сви ми у 

овом или оном степену страда-

мо, па тако и од самоће, осећа-

ња које за човека може да буде 

веома мучно, али ако он носи 

свој крст благодушно, без роп-

тања – то за њега постаје подвиг. 

Најважније је да после доласка 

Спаситеља у овај свет, имамо 

Онога који Себе назива нашим 

Пријатељем – Христа – Онога 

Кога, певајући тропар велико-

мученици Екатерини, називамо 

Небеским Жеником. Општење 

са Христом помаже човеку да превазиђе усамље-

ност, и радост пребивања са Христом је далеко већа, 

него радост пребивања са најближим човеком. Тада 

човек то што му недостаје по обичним законима ово-

га света, надокнађује натприродним општењем са 

Христом. Савлађује се природна усамљеност, и чо-

век задобија много више од пријатеља, женика, жене и деце – задобија самог Бога у својој души.

Мислим да осећај самоће настаје када човек не 

осећа Божију љубав и очекује да је добије од других 

људи, али људи никада не дају човеку то што може 

Бог да му да. Јеванђеље нам каже: не чините добро 

онима који вам узвраћају за то, већ чините добро 

онима који не могу да вам узврате (уп. Мт. 5, 44-47). У 

Јеванђељу се не говори да ће нас други људи волети, 

оно нас позива да се научимо безинтересној љубави, 

да се уздигнемо над природним поретком ствари.

Веома је тешко научити ходати. Пужеш, покуша-

ваш да устанеш, падаш… Али ако само будеш пузао 

четвороношке, онда никада нећеш научити да хо-

даш. Мораш покушати да устанеш. Понекад је тешко 

научити и говорити, као и писати. А да не говоримо 

о неким натприродним стварима: о љубави, о истин-

ској вери – то је увек веома тешко. Али када их човек 

задобије – онда тешкоће нестају и више га не смућују.

„Све воли и свих се бој“

Неки људи имају много пријатеља и познаника, 

20 али се и даље осећају усамљено. То је мислим само ћа без Бога, без духовног живота, самоћа можда због умора; 

и овде се суочавамо са привидним, лажним осећањем само-

ће. Познавао сам једну жену, која се на исповести све вре-

ме жалила на своју самоћу, иако је имала предивне синове, 

од којих је један био свештеник, добру снају, предивне уну-

ке, који су је волели. Та жена је наставила у неком смислу да 

буде центар своје породице, али се она свеједно жалила на 

самоћу и говорила: „Сви моји пријатељи су умрли, а немам 

ни мужа поред себе“. Њој је увек нешто недостајало. Чини 

ми се да јој је недостајало правилно душевно настројење.

У наше време срећемо други греховни преокрет – човек 

специјално остаје сам ради тога, да би, како се њему чини, 

боље уредио свој живот. Многи савремени људи данас не 

желе да се жене или удају, јер желе да живе како им се свиђа. 

„Ја, – кажу они – још се нисам нашетао, ништа у животу још 

нисам постигао. Када све своје задовољим – тада ћу тражи-

ти себи супругу“. Све то је наравно егоизам.

Постоји још и потреба стремљења за „дружењем“ са 

духовником, као један од начина превазилажења самоће 

и компензације недостатка опште-

ња. Дешава се некад да понеко од 

духовних чеда, посебно „старих“, 

постаје пријатељ свештеника, или 

боље речено, пријатељски елемент 

улази у те односе: свештеник с њима 

негде путује, одлази у госте, притом 

односи остају са пуно страхопошто-

вања, и та духовна чеда, свештени-

кови пријатељи, чувају правилну 

дистанцу. Али ако се у односима чо-

века са духовником појави приве-

заност, ревност према њему, завист 

према онима који му одузимају вре-

ме – значи у тим односима нешто 

није како треба. Посебно је опасна 

ствар када неке неудате девојке по-

кушавају да у духовнику нађу при-

јатеља: почињу да се љуте на њега, 

да му досађују са питањима која се 

не односе на исповест. Ја све то схватам као тежину стања 

једне усамљене девојке, која жели да се уда, али и поред 

свега треба да схвати да духовник – није пријатељ. Он 

постоји ради тога, да би био посредник између ње и 

Бога, да јој помогне да се учврсти у вери, а не да са 

њом води дуге разговоре на исповести или да иде 

с њом у госте. Ако су односи такви, они су онда не-

правилни, и девојка не добија никакву духовну ко-

рист. Могу да откријем једну малу тајну: често се 

дешава да када се девојка уда, сва њена духовна 

питања и тешкоће из неког разлога нестају. Чини 

ми се да то говори о томе да код ње пре удаје 

није постојала духовна глад, већ незадовољ-

ство због самоће.

Старац Павле Груздев је говорио: „Све воли 

и свих се бој“. Те речи подразумевају и неку 

предострожност, и одређену дистанцу у оп-

штењу са другим људима. Некада је корисно 

и неопходно бити сам. Свети су тражили да 

се осаме, одлазили су у пустињу, скривали 

се од људи по шумама. У Јеванђељу је рече-

но: да би се помолили, треба да се затвори-

мо у своју клет, да останемо само и да се у самоћи 

обратимо Богу (уп. Мт. 6, 6). Једно време сам желео 

да будем сам, али ми Бог то не даје, јер треба оп-

штити са разним људима, и бавити се многим по-

словима.

Некада је и мајци са много деце потребно да 

остане сама на неко време, јер и она треба да буде 

с Богом, и треба да се помоли. То је веома важно за 

мајке – да некада буду у тишини. Али истовремено 

треба носити свој крст и следити Божију вољу.

Ако живимо са Богом и Богу се молимо – све 

можемо да савладамо, и сама самоћа, коју људи 

тако тешко подносе, може човеку да буде на до-

бро, уколико он тражи спасење своје душе, 

ако је он са Богом.

Преузето са:

http://www.prijateljboziji.com