Kralj serumskog hepatititsa

Lou Reed (1942 – 2013)

Tekst iz Elektricne zastave

“She said, hey babe,

Take a walk on the wild side”

Lu Rid

Svet u kojem živimo počiva na strahu od smrti. Ugaoni kamen koji leži u temelju civilizacijske piramide, koja nam je sudbina i dom – je strah od smrti. Bežeći od zlokobnog ništavila, čiji kužni dah oseća na potiljku u svakom trenutku svog bitisanja, čovek je izgradio svet i sebe u svetu. Brojne mentalne strukture implantirane su u mozak i dušu čovekovu s namerom da ga odvoje od ništavila i da na neki način osmisle besmisao koje veliko Ništa urla sa one strane uma. Oni koji imaju sreću da, kako bi rekli klinički psiholozi, poseduju stabilnu psihičku strukturu, nikad se ne suočavaju sa smrću i ništavilom na drastičan i užasan način. Iskeženo lice Ničega neće ugledati do sudnjeg dana. Ti srećnici ne znaju, i treba im zavideti zbog toga, da je sve što su postigli u životu posledica bega od straha od smrti. Civilizacija i kultura, čiji su verni podanici, opskrbila ih je sredstvima, znanjima i predrasudama, koje ih, davajući smisao besmislu, nežno dovode, onda kad je zapisano, do užasnog zjapa velike provalije ništavila.

Oni, međutim, u čijim dušama postoje šupljine a u psihičkim strukturama pukotine, kroz koje se čuje ledeni šapat smrti, žive drugačije. Njihovi životi prožeti su smrću. Ledeni vetrovi nepodnošljive anksioznosti, kao posledica činjenice da su u stalnom dosluhu sa smrću, duvaju u njihovim nesrećnim glavama. Alkohol, droga, kriminal, ludilo, beznađe i dosada su elementi od kojih su sazdane njihove sudbine. Veliko pleme “rođaka smrti” živi na divljoj strani. To oni puze i krvare, ubijaju se i varaju, trunu i nestaju. Njihova izopačenost nije amoralni hir. To je jedini način da se, sa kakofoničnim urlicima smrti u glavi, izdura dosuđeni vek.

Lu Rid, taj, kako bi rekao Goran Tribuson, kanalizacijski spletkar, preciozni amoralista i kralj serumskog hepatitisa, pesnik je divlje strane. Od kako je pre 30 godina, sakriven iza pokeraškog lica izašao iz neke njujorške andergraundske zabiti i ušao u svet rock’n'rolla, Rid je ostao dosledan u svom pokušaju da rokerski poetizuje psihopatološke emanacije straha od smrti. Uranjajući u mijazmu koja lebdi nad njujorškim pločnicima, Lu Rid je među humanom florom i faunom koja tu obitava i čiji je pripadnik sam bio, pronalazio crne anđele smrti koji su u svojim smrtonosnim životima “vazda na gubitku”. Pesme Lu Rida su elementi sveobuhvatne epistemologije gubitka i životnog poraza. U njima su bes, bol, moralno posrnuće, konfuzija, neverica i sumnja spoznati do konačnih konsekvenci.

“Trebalo je da budem mrtav u 30 različitih situacija”, kaže Lu Rid ovih dana. Njegove pesme – obrisi života u ogledalu smrti – prepune su junaka koji, buduće prestravljeni ništavilom, igraju mračni ples sa njim. Bilo da “šutiraju” heroin u svoju umornu venu ili u kostimu fatalne žene odlaze na sladostrasnu sadomazohističku zabavu, junaci Ridovih pesama uvek rade istu stvar. Oni beže od smrti jureći joj u susret.

Ugledni američki rock publicista Entoni DeKertis (Anthony DeCurtis) je lepo primetio da se u Ridovim ranim pesmama često koristi fraza “all right”. Zna se da to znači “u redu je”. Mnogi dramatični stihovi u pesmama What Goes On, I Can’t Stand It Anymore, Beginning To See The Light, Rock & Roll i drugim, završavaju se frazom “all right”. Zašto se u pesmama o ljudima u čijim životima ništa nije u redu tako često kaže “u redu je”? Mada u večitom i kobnom disbalansu sa životom i sobom, junaci Ridovih pesama imaju potrebu za kakvom-takvom, krhkom ravnotežom. Posle stravičnih životnih posrnuća, gubitaka i susreta sa smrću, oni kažu “u redu je “, ne bi li u tom trenutnom moralnom, psihičkom i egzistencijalnom ekvilibrijumu pronašli mir i odmor. Čin ravnoteže koji uspostavljaju akteri Ridovih pesama nije, međutim, kraj jednog ciklusa patnje i samouništenja. On se pre može shvatiti kao početak novog, još dubljeg posrnuća. Konačnu ravnotežu za kojom tako predano tragaju, ponavljajući “it’s all right”, Ridovi junaci će pronaći u hladnom zagrljaju smrti. “It’s all right” koje izgovore dok se – izmučeni prekomernom dozom, polnim bolestima i nepoznatim virusima – rastavljaju od života, ima pravo značenje za junake Ridove poezije.

Ulica je poprište Ridovih pesama. Opskurna, velegradska pista, po kojoj šetaju manekeni promašenih života u njemu ima najrelevantnijeg aktuelnog pesnika. Na ulici se susreću i dodiruju svetovi koji su, u svim drugim prilikama, razdvojeni nesavladivim socijalni, ekonomskim i subkulturalnim barijerama. Taj susret rađa tenziju koja kao X zrak prodire iza pompeznih i jadnih maski uličnih šetača, otkrivajući žalosno klupko bola, frustracije i promašene nade, kao poslednju suštinu ljudske egzistencije. “Street hassler”, česti junak Ridovih napeva, heroj je ulice koji samom svojom pojavom čini da maske padnu a suština se prikaže. Bolji engleski rečnici nas obaveštavaju da je “street hassler” posebna vrsta uličnog provokatora, koji pojavom, a ne namerom, raskrinkava ulične šetače.

Možda je ovo tačka u kojoj se dodiruju poetski svetovi Lua Rida i Doka Pomusa (Doc Pomus), jednog od najvećih autora rock’n'roll pesama, prema čijoj ličnosti u delu Rid iskazuje neskriveno divljenje. (Ridovo remek-delo album Magic And Loss posvećeno je Pomusu). Svojom epohalnom pesmom Lonely Avenue Dok Pomus je postavio temelje rokerske antropologije ulice. Lu Rid je najdosledniji nastavljač tih radova. Njegova rokerska istraživanja na divljim stranama velegradskih ulica rekla su više o urbanom čoveku nego hrpe socioloških.

Muzika Lu Rida odražava vrevu ulice. Ritam je prilagođen užurbanim koracima izbezumljenog heroinomana koji sa 26 dolara u ruci ide na ugao nekih njujorških ulica. Tamo ga čeka surovi diler koji će mu dati malo “snega”, a uzeti dušu i sve ostalo. Na toj ritmičkoj osnovi Lou Rid peva ili recituje svoju turobnu poeziju. Krici gitare paraju monotoniju, uvodeći nas u frenetična zbivanja “iza lica” njegovih omiljenih junaka: narkomana, promiskuoznih žena, sado-mazo perverznjaka, kanceroznih smrtnika, neodlučnih samoubica, travestita i ostale bratije. Čini se da je Rid svoju muziku stvorio na isti način na koji je Alfred Deblin (Alfred Doblin) stvorio svet svog remek-dela Berlin Aleksanderplac. Deblin se naime često služi onomatopejama, podražavajući zvukove velegrada: buku tramvaja, škripu lifta, klokotanje vodo-kotlića. Mračna odiseja Franca Biberkopfa je na toj soničnoj osnovi dobijala na uznemirujućem intenzitetu. Lou Reed čini isto. Zvukovi Njujorka osnova su njegove muzike. Na takvoj osnovi priče o velegradskim opskurantima odzvanjaju surovom autentičnošću. U potpunom uobličavanju svoje muzičke vizije Lu Rid je imao dragocenu pomoć Džona Kejla (John Cale), hipertalentovanog i klasično obrazovanog Velšanina, sa kojim je sarađivao u svojoj prvoj grupi Velvet Underground. Kejl je dosta vremena proveo u grupi avangardnog muzičara Lamonta Janga (LaMonte Young) baveći se ispitivanjima uloge buke i monotonije u muzici. Saznanja iz tog perioda svoje karijere on je uneo u zvuk Velvet Undergrounda. Džon Kejl je smatrao da muzika mora da bude teška i uznemiravajuća. To shvatanje je savršeno korespondiralo sa Ridovim poetskim svetom. Lu Rid je još 1965. godine izjavio da njegov budući bend treba da bude zapadnjački odgovor na kosmički ples Šive i da treba da svira dok Vavilon nestaje u plamenu. Vavilon, grad greha i perverzije, u kojem je sve podređeno potrazi za fizičkim zadovoljstvom centralno je mesto poetskog sveta Lu Rida.

Viziju plamtećeg Vavilona, Rid je kao talentovani student književnosti, izgradio na elementima preuzetima iz knjiga Hjuberta Selbija (Hubert Selby Jr.), Vilijema Berouza (William Burroughs) i Nelsona Olgrena (Nelson Algren). Numere Heroin i Venus In Furs, sa prvog albuma Velvet Underground eksplicitno upućuju na spomenute književnike kao daleke inspiratore. Kao autentični dekadent, Rid je bio osetljiv i na evropsku dekadenciju. Endi Vorhol (Andy Warhol), fabulozni pop artist, sponzor ranih Velvet Underground, naglasio je tu crtu Ridovog stvaralaštva, utičući na Velvet Underground da na svom prvom albumu uključe i pevačicu nemačko-mađarskog porekla Niko (Niko). Ona je svojim ravnim ali neobično evokativnim glasom u muziku Velvet Underground – njujorških, dakle, begunaca od slobode – unela moralni rasap berlinskih kabarea i evropske “bolesti na smrt”.

Kada se 1967. godine pojavio prvi album Velvet Undergrounda pod imenom Velvet Underground And Nico sa čuvenom Vorholovom bananom na omotu, svi su bili konsternirani. Tu ploču na kojoj unezvereni pevač urla, u prvom licu jednine, kako fiksa heroin a neka poročna žena šapuće o “Veneri u krznu” i “svim sutrašnjim zabavama” niko nije hteo da emituje.

Značaj debitanskog albuma Velvet Undergrounda za istoriju rokenrola je epohalan. To je prva i do sada nedosegnuta ploča urbanog rocka. Lou Rid i VU su, takođe, ovom pločom proširili tematski opseg roka do neslućenih razmera. Oni su povezali poeziju, avangardu i rokenrol. Disonantna lepota Ridovih pesama bila je najrelevantniji odgovor izazovima Sodome i Gomore. Lu Rid je, kako kaže Pati Smit (Patti Smith) “sa brutalnom nevinošću otvarao rane koje je trebalo otvoriti”, sipao u njih so i otrov, da bi užasnim krikom koji sledi, upozorio i probudio iz zombi sna. Na pločama Lu Rida i Velvet Underground susreli su se muzika i duh vremena na putu u najmračnije predele ljudske psihe. O značaju prvog albuma VU najbolje govore reči Brajena Ina (Brian Eno) koji je rekao da se ploča nije prodala u velikom tiražu ali svako ko je kupio osnovao je rokenrol bend. Muzika “pravo u lice”, koja je kuljala sa VU debija, neminovno se nametala mladim ljudima kao idealno sredstvo za iskaz o sebi i abreagovanje unutrašnje napetosti.

Post-VU karijera Lu Rida počela je 1972. godine istoimenim solo albumom. Od tada pa do ovogodišnjeg Set The Twillight Reeling (vidi okvir) Rid je meandrirao kroz kloaku urbanih izlučevina, sa manje ili više uspeha. U svojim zvezdanim trenucima on je iz najdubljih dubina ljudskih posrnuća izvlačio univerzalne istine i muziku uzvišene lepote (slušati albume Transformer, Berlin, Street Hassle, Blue Mask, New York, c). U trenucima kad se bez inspiracije gubio u lavirintima ersatz dekadencije Lu Rid je, stvarno, dospeo na nivo “kanalizacijskog spletkara” i “preciznog amoraliste” (Sally Can’t Dance, Rock’n'Roll Heart i dr.) Bivao je Lu Rid, tokom svoje impresivne karijere, i na vrhovima top lista (singl Walk On The Wild Side, album Sally Can’t Dance). Snimio je, takođe, kako piše u jednoj rock enciklopediji, “najgori album koje je jedna priznata rock zvezda ikad snimila”. Misli se na ploču Metal Machine Music koju čini sedamdesetak minuta dug, jednolični zvuk. Ponekad je klovnovski parodirao samog sebe, da bi potom uranjao u najdublje dubine ljudske duše. Ridova izjava da mu je ambicija da napiše rok verziju Braće Karamazovi možda najbolje određuje briljantni vrh njegove artističke ambicije. Sopstvenu umetničku i ličnu kontraverznost najbolje je sumirao stihovima (citirano po sećanju).

“I guess that I am dumb

‘cos I ain’t smart

but deep down inside

I got a rock’n'roll heart.”

Početkom ove godine, 17. januara Lou Rid je zajedno sa Morin Taker (Maureen Tucker) i Džonom Kejlom, preživelim članovima originalnih Velvet Undergrounda (Sterling Morison i Niko su umrli) uveden u Hall Of Fame rokenrola. Na taj način odata je počast čoveku sa rokenrol srcem, koji je pevajući o palim anđelima gradskih ulica, muzici dao dignitet a junacima svojih pesama poetsku i mitsku auru.