Андреј Тарковски - борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Ајдреј Тарковски бавио се духовном стварношћу. Његове филмове одликују дуги кадрови, мрачна атмосфера, јаки монолози или дијалози... Такође, фимови нису ''једносмерни''. И ако се често баве религијском тематиком, постоје и нерелигиозни ликови и моменти у сваком од филмова. То управо и даје дубину овим оставрењима, дијалог који се води у филму доводи до дијалога гледаоца са самим собом и својим односом према Богу.

''Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао значити не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” - каже Тарковски у једном интервју.

Тарковски је и сам водио буран живот. Рођен је у СССР-у, где је и студирао. Кинематографијом је почео да се бави током студирања, а праве велике филмове снимио током 60-их година прошлог века. У том периоду настају ''Иваново детињство'', ''Андреј Рубљов'', ''Соларис'', ''Огледало'' и ''Сталкер''. Почетком 80-их година, био је принуђен да оде из земље, због неслагања са совјетским властима. У иностранству проводи последње године живота, и ту снима своје последње филмове: ''Носталгију'' и ''Жртвовање''. Ова два филма снимио је у Италији. ''Носталгија'', иако рађена на италијанском језику, одише снажним православним духом. Осим дубоких психолошких дилема које обрађује филм, он показује и тежину патње коју је током целог тог века имала руска емиграција, расејана по целом свету, физички али и често духовно одвојена од земље. Руска емиграција је тих година бежала да би сачувала духовни интегритет, који је силом одузиман са свих страна. Такву борбу руског емигранта он представља у ''Носталгији''.

''Ја сам у ''Носталгији'' желео да наставим своју тему о слабом човеку којег видим као победника у животу. Човек ме интересује по својој способности да служи нечем вишем, по свом отпору, или својој неспособности да се повинује обичном моралу, уском и бедном. Привлачи ме човек који схвата да се смисао живота првенствено састоји у борби против зла које он сам у себи носи, борби која ће му омогућити да се током живота попне са неколико степеница према савршеној духовности. Нажалост, постоји само једна алтернатива на том путу, а то је духовна деградација на коју нас предодређује егистенција и свакодневни притисци'' - ово је говорио Тарковски о свом претпоследњем филму.

Тарковски је целог живота радио на томе да покаже важност духовног у животу сваког човека. Уметност је за њега била много више од комерцијализоване забаве, она је за њега била успињање духа ка вишим идејама, борба за постизање смисла.  Говорио је да су стваралаштво и вера основе човековог живота, без којих је његово постојање само материјално и ограничено. 

Дијагноза болести коју је Тарковски поставио свету била је управо окретање човека стриктно материјалним вредностима, вера да ће наука и технологија решити сва питања човековог постојања. 

''Развој данашњег света одвија се на чисто материјалном плану. Савремено друштво креће се у емпиризму и без икакве духовности. Ако посматрамо стварност као видљиви и материјални поредак ствари, онда од њега не можемо очекивати друго него обичне ствари које можемо дохватити руком. Ако човек прихвата искључиво емпиријске чињенице, било на друштвеном плану, политичком, техничком или плану живљења, резултати могу бити само ужасни и живот постаје немогућ. Јер немогуће је живети без развоја духовности. Човек губи разлоге за живот, јер се његов универзум смањује и јер нестаје његова усклађеност. Верујем да се човек налази у ћорсокаку, јер је решење својих проблема тражио у спољашњим, материјалним, технолошким аспектима живота. Тамо не постоје решења. Докле год човек и друштво не могу да остваре хармоничан развитак и док се не развијају духовно, неће моћи да нађу спокој. Решење почива у уравнотежењу тих двеју линија развитка''

Један од филмова који савршено приказује управо ту мистику која се губи у модерном свету је ''Андреј Рубљов''. У овом филму приказују се сви аспекти духовног живота и борбе, оличени у средњовековном руском народу, његове вере и посртања, као приказ метафизичког зла у облику Татара (слично Његошевом представљању Турака у ''Горском Вијенцу''). Смирење Андреја Рубљова заветованог на ћутање оличење је духовне победе против зла. Филм одише мрачном атмосфером, као и већина његових филмова.

По многима највеће дело овог режисера је ипак филм ''Сталкер''. Тешко је говорити о овом филму, јер заиста улазак у Зону доноси свакоме сусрет са самим собом, кроз ликове Сталкера. песника и научника.

Пут њих тројице кроз Зону приказ је духовног пута сваког човека и његовом односу према свету. Цинизам, неповерење, непослушност, самовоља, гордост, особине су које прате путнике у Зони. Однос духовног и емпиријског још једна је тема, јер ''Сталкер'' показује сву варљивост емпиријског света, за који су људи толико везани. Кроз два сата овог филма, свако пролази своју личну катарзу. 

Осим унутрашњих дилема појединца, у дијалозима кроз филм обрађује се и тема односа технологије која је у великом напретку, и уметности. Ове две стране заправо симболизују личности писца и научника.

Тарковски је дубоко веровао да је уметничко стваралаштво пут ка духовности и то је често наглашавао. Ево шта је говорио о томе у свом последњем интервјуу:

''Код уметника постоји тенденција ка деконцентрацији, грешењу, брљању, он рескира своју душу. Не може се рећи да су светац и поета – анђео и ђаво. Човек долази у различите ситуације. Светац ће бити спашен, уметник можда да, а можда не. У том смислу остаје једино вера у Благодат која ће вас се можда дотаћи.
Херман Хесе је рекао да је целог живота тежио светости и да је самим тим био грешник. Тако остаје да се може рачунати само на Благодат. Не могу бити доследан, ето, то то значи. Између свеца и уметника постоји паралела али разлике су велике… Најважније је живети исправно. Покушавати ићи ка светости или тражити свој спас. Спашавати самога себе или тежити стварању боље духовне атмосфере за цео свет. Ко зна колико нам времена још остаје. Треба живети знајући да ћемо можда већ сутра Богу предати душу.''

Тешко је говорити о Тарковском и о његовом стваралаштву. Кроз њега сваки појединац треба сам да прође. То је нешто што би и Тарковски желео, зато никада није наметао конкретно своје идеје, већ су његови филмови увек склони тумачењу. Тарковски је један од последњих бораца за духовност против комерцијализоване уметности модерног времена. У завршним сценама ''Сталкера'' предвидео је болест од које ће свет оболети у најскоријој будућности.

"-О Боже какви људи.
-Смири се, нису они криви. Треба их жалити, а ти се љутиш на њих.
-Зар их ниси видела? Очи су им празне. Једино на шта мисле је како да се не продају јефтино. Да би им платили сваки душевни покрет. Они знају да ''нису узалуд рођени'', да су ''позвани''. Јер они живе ''само једном''. Могу ли такви људи да верују у било шта?"

Сталкер