Ка новој хришћанској ренесанси (Разговор са о. Ромилом Кнежевићем)

Марија Кнежевић

Ромило Кнежевић

Утисак је једино мерило истине. (Пруст)

Време је да се без обзира на све оно што смо до сада прочитали, створили, уз оно што смо убеђени да знамо, најозбиљнијезапитамо – шта је, у ствари, стваралаштво? Шта је то аутентично творачко у нама? Наведено питање је утолико важније услед чињенице да живимо у доба хиперпродукције материјалног које има амбицију да буде артефакт. Ово је окосница сложене студије хиландарског монаха Ромила Кнежевића, „Време и сазнање: Теолошко читање Марсела Пруста“ (Православни богословски факултет, Београд, 2011), као и полазиште докторског рада који аутор приводи крају на Бејлиол колеџу Универзитета у Оксфорду. Кнежевић је аутор низа филозофско-теолошких текстова на енглеском, грчком, руском и српском језику, прозних и поетских остварења, као и коаутор и идејни творац документарног филма „Видимо се у читуљи“ (Б92, 1994). Рашчитавајући Прустову имплицитну теорију сазнања дату у „Трагању за изгубљеним временом“, при том ослобођен доктринарних предубеђења, Ромило Кнежевић поклања дужну пажњу свим виталнимпитањима које ово штиво сажима.

На необичан а уверљив начин повезујете Пруста, Рилкеа, Тарковског, „Великог инквизитора“ Достојевског… Која је то есенцијална нит која обједињује њихова дела?

– Заједничко им је џојсовско одбијање да верују у теистички појам Бога који тек делимично одговара истини о Богу. Суштина теизма је појам свемоћи по коме је Бог себи довољан као и доктрина о стварању по којој Богу нисмо потребни. Ове доктрине су у сукобу са учењем о човеку као икони Божијој. Богу као свезнајућем није потребно чак ни највеличанственије човеково дело. Непоновљивост сваког од нас пред Свезнајућим јесте већ виђена, позната и непотребна прича. Хришћанство које је прихватило овај појам свемоћи ни до данас није постало религија слободе. Теизам тврди, прво, да смо створени да бисмо славили Бога. Друго, да смо свештеници творевине, то јест одговорни за њено спасење. Но Свезнајући зна и најситнију појединост нашег слављења. Спасење пак значи моћ да се истовремено буде различит од Творца и у заједници са њим. Разлика не значи раскол, а заједнице нема тамо где престаје разлика. Различитост је способност да се створи различито и ново, али уз теистичког Бога то је немогуће. Ми избављамо творевину тако што од палог света стварамо нови свет лепоте. Тако је појам свемоћи у непомирљивом сукобу са учењем о икони Божијој у човеку. Икона Божија је моћ да се ствара радикално нови свет. Та моћ је највидљивија у уметности и зато су неки мислиоци више склони да човека виде као песника а не као свештеника творевине. Ананда Кумарасвами каже да уметник није посебна врста човека већ да је сваки човек посебна врста уметника. Али ако је икона моћ стварања новог, а за Свемоћног ново не постоји, онда је слободу могуће изразити једино уништењем света. За теизам слобода је могућа једино као „зла слобода“ и зато нам преостаје једино „добра нужност“. Теистичко хришћанство није религија слободе већ „добре нужности“. Тако теизам неумитно рађа атеизам. Пуноћа истине о човеку се достиже тек обједињењем појмова свештеника и песника.

 Ако је утисак једино мерило истине, како каже Пруст, како бисте објаснили Прустову теорију сазнања, насталу у доба превласти рационализма који испред свега поставља ум. Владајући ум. Чији је тај ум који влада?

– Питање ума је неодвојиво од проблема слободе. Оци Цркве кажу да је икона Божија пре свега у уму. Ум не може бити само огледало већ и моћ да се ствара нови свет. Човек је микрокосмос док је свет макрантропос или велик човек. Све што се дешава у човеку одражава се са фотографском тачношћу на космосу. Космос је живи организам у коме човек заузима место ума. Али Божија свемоћ не оставља простор за човеково стваралаштво. Решење није наравно у порицању већ у новом тумачењу свемоћи. Јер, Бог изражава моћ и тако што допушта да буде распет. Богу је све могуће па и то да не буде творац наше слободе. Икона Божија у човеку је илузија ако нема нестворене или ненадзиране слободе. Наглашавам да Оци по правилу уобразиљу виде као негативну моћ. Насупрот Колриџу, они не праве разлику између егоцентричне маште и уобразиље која полази од односа и за коју је утисак једино мерило истине. Православна теологија сматра да је једини задатак ума да постане огледало. Но, видели смо да ум као икона мора бити неограничена стваралачка моћ. Прустов ум није машта која разара већ уобразиља која „рашчитава“ свет. Пруст је такође свестан одговорности за творевину. Он пише о суштини ствари, Џојс о „штаству“ материје, Хајдегер о „стварском карактеру ствари“, Рилке о стварима свесним нашег постојања. Слобода света је у моћи да се човеку обрати за избављење. Но човек не може да ослободи ако није и сам различит и слободан.

Рекли сте да ум избавља свет тако што ствара нови свет лепоте. Да ли можете да појасните на који начин се то дешава?

– Јован Зизјулас, најпознатији православни теолог на Западу, свештенство види искључиво као телесни акт приношења дарова на Литургији. Човеково је да принесе дарове а Бог претвара пролазно у непролазно. Код Св. Максима Исповедника активност са телесне прелази на умну радњу сагледавања суштине ствари. Али будући огледало, ум може само да одрази суштину и да је молитвено принесе Богу. Икона у човеку и даље није моћ стварања новог и човек нема слободу. Ренесансна потрага за слободом сазрева код Канта, немачких идеалиста и Колриџа. Јејтс каже да Новим веком ум од огледала постаје светиљка. Колриџов ум је понављање првобитног стварања. Уметност превазилази Зизјуласов и Максимов облик свештенства и, полазећи од постојећег, ствара до тада непостојеће. Пруст пише да је Бог створио свет дајући имена а уметник пресаздава изнова именујући. Рилке то назива преображавањем видљивог у невидљиво а Џојс транссупстанцијацијом свакодневног у вечно. Од свештеника као копије стигли смо до песника као споја разлике и заједнице.

Уметност и хришћанска мисао почивају на неким важним заједничким вредностима. Шта, заправо, за Вас значи стваралаштво, будући да у њему видите спас, описујући Творца као ствараоца?

– Уметност и хришћанство још немају заједничка начела због сукоба иконе и свемоћи. Хришћанска антропологија се до данас налази у повоју. Као да није било храбрости да се из учења о обожењу извуку логични закључци. Обожена личност као да нема порекло, кажу Оци. Бити без порекла, међутим, значи бити недокучива тајна чак и за Творца. То значи да Творац не жели да контролише нашу слободу. Треба најзад признати да је људска слобода неспојива са теистичком свемоћи. „Шта је човек без својих тајни? Без мисли и жеља за које он, и једино он, зна?“ − пише швајцарски филозоф Паскал Мерсије, и додаје: „Зар Господ није помислио да његова неограничена љубопитљивост и одбојни воајеризам краду нашу душу, душу која би требало да буде вечна?“ Уз оваквог Бога човеку ништа није преостало да створи, каже Ниче. За Берђајева чак ни Божија љубав не оправдава надзирање наше душе. Творац је свемоћан, али свемоћ изражава ограничавајући се пред нашом слободом. Истинско чудо није стварање клонова већ личности која има оно чега у њеном извору нема. Човек је одиста слободан тек када је у заједници са Богом која је узајамно обогаћивање.

Ви сматрате да смо сведоци озбиљне кризе духовности која се огледа у кризи стваралаштва?

– Ако Свезнајући савршено зна шта можемо да створимо онда сврха нашег постојања не може бити стваралаштво. Следи да је молитва за спасење једина смисаона активност. Од стваралачког бића постајемо непотребно биће које се моли за спасење. Зашто? Да би наша пролазна непотребност у историји постала трајна непотребност у вечности? Ако човек није потребан Богу онда целокупна историја човечанства, како неизмерна страдања тако и најблиставији узлети духа јесу фарса коју нико не може оправдати. Можемо ли прихватити вечност, то крајње мерило истине, у којој ни најсветлије дело нашег духа нема места? Шта је онда преостало од човека и шта је то што је спасено? То је велики апсурд коме теологија мора да посвети дужну пажњу. С обзиром на беспотребност људског стваралаштва хришћанство је могло да оправда уметност једино као средство од пролазног значаја. Али не оправдати уметност значи не оправдати уметничко, икону Божију, човека. „Уметност због уметности“ се јавља као покушај одбране човека. Но уметност је ту субјективна забава немоћна да створи нови свет. Култура је међутим достигла врхунац зрелости на коме више не може да прихвати стваралаштво као илузију. Уморан од узалудне уметности човек сања повратак култури као култној делатности. Јер, изворно стваралаштво још од пећинског сликарства јесте спој уметности и религије. Рембо у двадесет и првој години престаје да пише јер сматра да није остварио очекивање да ће песништвом преобразити свет. Из истих разлога Исманс уметност замењује католичком мистиком. Али насупрот њима стоји Скрјабин који верује да ће његов Мистеријумпородити нову стварност. Наука данас говори да се свемир непрекидно шири. Ми не знамо зашто се то дешава. Можда је пре стотинак година Рилке говорио управо о томе рекавши да, када песнички обитавамо, ми можда стварамо нове метале, звезде и сазвежђа? Теологија је зато дужна да се запита: да ли су бића ствараоца и света иста пре и после стварања истинског ремек-дела? Да ли су свет и Хенрик Горецки исти пре и после настанка Симфоније бр. 3? Запитајмо се још смелије: да ли истинско уметничко дело бива уграђено у вечност? И још, да ли истинска уметност, освештавајући пролазно, ствара непролазно, стваравечност? Хришћанство је вера у Богочовека Христа. Зато сваки појам који, попут теистичког појма свемоћи, полази само од Бога мора бити погрешан. Не треба говорити искључиво о божанској већ о богочовечанској вечности, и не само о божанском стварању непропадљивог и сакраменталног, већ о богочовечанским сакраментима. Човек изграђује свој део вечности овде и сада сваки пут када од Божијих имена за ствари створи нова имена још непостојеће лепоте. Вечност је непрекидно богочовечанско стварање нове лепоте. Хришћанска мисао никада није оправдала људско стваралаштво као преображавање које пролазно чини светим, непролазним и вечним. Црквене институције су све мање место где обитава дух богочовечности. Судбина хришћанства данас зависи од храбрости да се доврши ренесансна визија религије као вере не само у Бога већ и у човека.

Нова ренесанса Ромило Кнежевић СтваралаштвоХришћанска естетика