Антропос се непрестано ресетује тражећи себе, али не постаје никада цијели ликом (иконом) без Христа[1]..
Он ( антропос) тражи своје истинско свијесно и ванзаборавно „ја“ са потенцијалним дјелатним „ја“. Без Христа та потрага се завршава, за неке антропосе процес десензитивирања свог не откривеног „ја“ и потапа се у димензију која се порађа или експликује условљеним степеном не бића, из кога ψυχή може лако да васкрсне и трансфигурира у потрази за теологиком живота.
Кад логос преобрази самозаборав свог истинског „ја“ и личност која је застала на том путу μεταμόρφωσηи доста је дјелатана открива своју личност јер Бог ипак све призива себи. Проналазећи истинско и свјесно „ја“ пут антропосов је пут теозиса. Јер Христос унутар тајне свог ипостасног једнинства у вјернику има свој благодатни начин постојања, и то онако како благодат Црквом обузима човјека и творевину.
Оличностњеност човјека се огледа у чињеници његовога појединачнога представљања по подобију Христовом, то јест то топосу и тропосу заједничарења бића, односно личноснога постојања.[2] Антропос се непрестано налази између сна и јаве. Сан је амфибијска парахипнотичка ипарксија својствена духу, а јава је пут који јавља бјег у Христово наручије. Пошто бића осим разумом и логосношћу располажу и тропосом или начином постојања њима се даје аутентични начин постојања благодарећи тајни уипостазираности њих самих у Личност Бога Логоса и то унутар његове човјечанске природе.[3]
Требамо одредити хронометрију кретања спознавања подвигно опитног пута свијесног и и истинског „ја“ који не пријети бијегом у самозаборав, него поновно, и поновно открива себе које вапије ка својој небеској отаџбини и аретолошком путу ка Очевом наручију. Да ли се пад антропосов и његово потентно активирање ка не бићу, и спознавши своје истинско „ја“ огољено безблагодатно у смислу престанка усавршавања у Едемском насељу, чији је процес почео у некој полу форми антропоса као несавршеног бића одиграо чуђењем остаје питање отворено. Можда се у антропосовом „чуђењу“ крије формула која је експликовала и доказала тачну калкулациону вриједност чији је резултат узрок и последица пада.
Чуђење, али уједно и радозналост које се пробудила у њима (Адаму и Еви) после змијиног наговора да могу постати као богови. Дакле извор прави је тренутно чуђење које рађа питање , питање радозналост које има предукус парагносзиса или парагносеологије вјешто наметнуте, али и изазване, која је већ и наивност, а после појаве и пројаве гријеха већ наступа гордост али и самозаборав дјелимични[4].
Свијесност и голгота душе коју је Адам осјетио после пада и протијеривања из раја и његово премумљење и покајање са сузним уздасима на вратима Едема којег чуваше Херувим говори о његовој свијесности али и спознавању једне друге димензије ипараксије. Метафорички гледано бијеше Едем затворен до Христа али хронос је релативан појам у новије вријеме за антропоса, а за Бога одувјек. Чуђење као хипотеза је тако породило гријех, али породило је и философију и још много других грана мудроносних наука, чуђење и радозналост се на тај мистификовани начин оправдава, јер пад бијеше у Божијем предзнању.
Адам је имао свијест о слободи, али о слободи која је Богоцентрична, и води ка Богу, међутим чуђење које је било у синергији са слободом изњедрило је пад. Јер ипарксијално и „ratione“ посматрано шта је узрок антропосовог пада, ако то није његова (човјекова) слобода која је била неправилно артикулисана. Амартија коју је антропос искусио можемо дефинисати као нецесологију, односно гријех у антропосу је ирационално остатак његове природе и отргнувши се од самозаборава антропос кроз метанију и омнитеозис и кроз сферу аутоантропогносије и проналаском своје персоналности и дошавши у сферу свијесног „ја“ превазилази тај ирационални остатак у себи који смо тако легитимисали.
Падом антропос не губи личност само је није открио на прави начин, односно није стигао да је открије. Истинско свијесно је дјелатно „ја“ у заједници са Богом коју је Адам имао у Едему било је у фази препознавања ипак не до краја свијесно „ја“. Свијесно „ја“ тако кроз труистични, а не парцијални теозис остварујемо у потпуности и активирамо априори свој логос, јер поред персоналности коју посједује антропос сама је заједница Христом, још откривамо да је самозаборав индивидуализам који брише личност односно чини је не дјелатном. Мада и поред те несвјесности свога логоса који је инертан ка Логосу антропос није изгубљен. Он и поред димензије у којој треба да препозна своје истинско свијесно и дјелатно „ја“ није у потпуности осуђен на пропаст и не може бити, јер велика је тајна осмог дана, навечерија Господњег. Есхатолошка мистификација остаје и даље непрозирна јер морамо узети у обзир ријечи св ап Јована да је Бог љубав[5].
Слободна воља и природне енергије али и колико антропос перцептује иако несвјесно свој логос одлучиће о томе односно о антропосовом повратку у стање личностног не бића. Оставши у димензији не откривања свога свијесног и дјелатног „ја“ антропос у овом случају Адам, а полако и његови потомци кроз сада оптерећени јармом амартолошке иницијалне каписле која је већ експлодирала и у свом линијском бивствовању долазе до стадијума зофоса, и агнусфанија које је Адам био причасник сада већ није доступна свакоме, него по мјери подвига и опитног искуства аретолошке сфере егзистенције којој треба да тежи сваки hominem.
Логосе бића можемо окарактерисати као есхатолошке воље, односно есхатолошка назначења у предзнању Божијем које антропос треба да испуни то јесте природну вољу која своју пуноћу доживљава саображавајући се са Логосом кроз μετάνοια или преумљење.
Антропосова хронометријска ипарксија води ка есхатону, јер антропос је биће киновије чије силе ψυχή су инертне према есхатону,а остварење свог есхатолошког логоса, или остварити истинско свјесно дјелатно „ја“ антопос постиже кроз евхаристију и поставши истинско свјесно и дјелатно „ја“ антропос је остварио своју личност, избавивши је и спасивши је од самозаборава бића.
Евхаристија је есхатолошки догађај за антропоса и само под том призмом Божије агапи треба херменеутиковати евхаристију,која за антропоса треба да буде зоистични императив, са освртом на евхаристију која је fundamentum in re и врши трансцеденцију ега у стање индивидуалног деструктализма који на крају порађа личност. Ипарксија која се одвија у хроносу је ефемерична и има крај који води навечерју осмог дана за које антопос треба да буде спреман остваривши своје личностно постојање и преумљење. Повратак у личносно не биће, зависи од антропосвог погледа ка вјечности, односно у његовом есхатолошком логосу који треба да породи ерос истинске жеље за еудемонијом своје ипарксије која почиње унутрашњим трансфигурирајућом варијацијом на полуги између амартије и вјечности, и свесности о блаженству, односно осјећај теантопофилије је битан моменат који може оживјети успаваног антропоса и одвести га из самозаборава, спознањем свога истинског „ја“.
Антропос иако несвјесан, свога самозаборава покушава опет логосоесхатолошки да избјегне личностно не биће и пронађе Бога и да притом превазиђе условни хорисмос јер је антропос својим амартолошким учинком дошао у посјед епитета a maiore ad minus и даље се наставља lapsus calami сопственог бивстовања које није богоцентично али несвјесно тежи томе.
Аутор: Младен Цимеша
No comments:
Post a Comment