Dostoyevsky Studies

https://dostoevsky-studies.dlls.univr.it/index?fbclid=IwT01FWAQLp75leHRuA2FlbQIxMABzcnRjBmFwcF9pZAwzNTA2ODU1MzE3MjgAAR4loc0P7t_b4hdRCi1Sl5L2Fw2Hyt8CL-ZNwBOIeMZJIjLqsy37Bhy59E98Dg_aem_CGhdIpOg0NmCWsbVwvx0FQ

Vilijam Blejk, duh koji hoda

  Kad već budem mrtav i beo

  ja bih ipak nekako hteo

  da makar kakva nekakva

  svetiljka budem.

  V. Borhert

Svako isticanje osobenosti i neuporedivosti Vilijama Blejka (1757–1827) – priznajmo to odmah na početku još jednog neuspelog pokušaja – osuđeno je na to da završi kao tužni eufemizam, slabašni nagoveštaj jedne po svemu jedinstvene vizionarske i umetničke energije koja, reklo bi se, s vremenom samo dobija na snazi.

  Blejkova ilustracija:: Iz Knjige o Jovu

Silinu te energije, prirodno, prvi su osetili članovi njegove porodice: otac i mati nisu bili sasvim sigurni kako bi trebalo reagovati na priče malog Vilijama o tome kako se kroz prozorsko okno pogledao s Bogom oči u oči i o krošnji drveta prepunoj anđela, koju je ugledao u jednoj šetnji poljem, ili o tome kako se u jednoj drugoj šetnji susreo sa starozavetnim prorokom Ezekiljom koji ga je tom prilikom, izgleda, uzeo za šegrta. I pošto ga batine i druge vaspitne mere nisu odučile od takvih doživljaja i želje da govori o njima, roditelji su odlučili da mu ostave punu slobodu vrludanja po neodoljivo primamljivim lavirintima koji su se iz dana u dan otvarali u njegovoj svesti. Umesto da ide u školu, čitao je intuitivno i halapljivo ono što je osećao da bi trebalo da čita; tako je preko Biblije i Jakoba Bemea došao i do Emanuela Svedenborga, čija su ga religijska učenja, a posebno demokratična ideja o gotovo potpunom poistovećenju Boga i čoveka, toliko privukla da je postao njegov vatreni pobornik, potom i pripadnik crkve koju je Svedenborg osnovao u Londonu. Bio je to jedan od prvih otvoreno jeretičkih koraka u njegovom buntovnom životu. Ubrzo će mu i Svedenborg postati pretesan; ubrzo će shvatiti da ideja slobode, koju je vrlo rano prepoznao kao svoj životni kredo, podrazumeva odbacivanje svakog, pa i najliberalnijeg unapred zadatog misaonog sistema. “Moram da stvorim vlastiti sistem”, zaključio je Blejk, “da ne bih postao rob tuđeg.” I počeo je da ga stvara najpre u slikarstvu, tačnije u primenjenoj umetnosti gravire koja je, po zamisli njegovih roditelja, trebalo da mu bude osnovni izvor zarade za život. Nije, međutim, bilo tako, zbog toga što je dečak odbijao da svoj vrlo upadljivi likovni talenat potčini sumnjivom ukusu naručilaca njegovih dela koji, opet, nisu bili spremni da svoj novac daju za Blejkove smele likovne eksperimente, tako različite od tadašnjeg, mahom uštogljenog i nemaštovitog, konvencionalnog slikarstva. Slično će biti i u poeziji, koju će ubrzo početi da piše, vođen ponajpre željom da svet oko sebe i u sebi objasni samom sebi, pa tek onda drugima.

Маркове Мироноснице

Недјеља мироносица се у православном предању празнује на двије недеље након празника Пасхе. Овај спомен припада свијетлом и побједоносном периоду интезивног слављења васкрсења, ономе у коме се непрестано у цркви чује пасхални тропар „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова“! Периоду, дакле, који је обојен снажним осјећањем Господњег тријумфа, а потом и нашег, кроз наду да ћемо са њим и сами васкрснути у живот.

Жене мироносице се у проповиједима, химнама, и уопште у саборном сјећању Цркве углавном доживаљавају као свједокиње Христовог васкрсења, као оне које су се сусреле са чињеницом празног гроба, одваљеног камена и са појавом анђела. Па онда „посвједочиле“ истину urbi et orbi!

Јеванђеља помињу Марију Магдалину и „другу Марију“ (Мт 28, 1), те Марију Магдалину, Марију „Јаковљеву“ и Саломију (Мк 16, 1), Марију Магдалину, Јовану и Марију „Јаковљеву“ (Лк 24, 10), и на крају, Јованово јеванђеље помиње само Магдалину (Јн 20, 1).

Andrej Tarkovski: Skica za jednu filozofiju umetnosti

Ko ste Vi?

Ne znam. Mislim da je to za svakoga od nas upravo ono što je najteže da znamo. Mnogo lakše rasuđujemo o drugima. Međutim, o sebi znamo vrlo malo. Nemoguće nam je da u potpunosti analiziramo unutrašnje tkanje čoveka.

„Razvoj današnjeg svijeta odvija se na čisto materijalnom planu. Savremeno društvo kreće se u empirizmu i, konačno bez ikakve duhovnosti. Ako posmatramo stvarnost kao vidljivi i materijalni poredak stvari, od njega onda ne možemo očekivati drugo nego obične stvari koje možemo dohvatiti rukom. Od tog momenta. Ukoliko čovek sreće iskljčivo empirijske činjenice, bilo na društvenom planu, političkom, tehničkom ili planu življenja. Rezultati mogu biti samo užasni i život postaje nemoguć. Jer nemoguće je živjeti bez razvoja duhovnosti. Čak i najveći grubijan može to shvatiti ili u najmanju ruku osetiti. Čovek gubi svoje razloge za život jer se njegov univerzum smanjuje i jer nestaje njegova usklađenost.“

“ Verujem da se čovek nalazi u ćorsokaku, jer je rešenje svojih problema tražio u spoljašnim, materijalnim, tehnološkim aspektima života. Tamo ne postoje rešenja. Dokle god čovek i zajednica ne mogu da ostvare harmoničan razvitak i dok se ne razvijaju duhovno, neće moći da nađu spokoj. a njihova situacija će biti tragična. Rešenje počiva u uravnoteživanju tih dveju linija razvitka: „Stalkera“ i „Solarisa“ i svih filmova koje sam napravio. To je pokušaj da se uravnoteže duhovne i materijalne potrebe.“ – A. Tarkovski

[youtube]Mr5cYiRPf3E[/youtube]

»КРИЦИ И ШАПУТАЊА«, БЕРГМАНОВЕ »ТРИ СЕСТРЕ

Филм »Крици и шапутања« Бергман је снимио 1973. године. То је играни филм у колор техници, у трајању од 105 минута, снимљен на филмској траци од 35 милиметара. За разлику од филма »Седми печат«, који је био снимљен у црно-белој техници, у овоме филму су Бергман и његов славни сниматељ Свен Никвист имали веома тежак задатак, а то је била техничка реализација црвене боја која преовладава филмом. Наиме, почетком седамдесетих година двадесетог века, када је филм сниман, није било тако лако представити црвену боју на филму у оној мери у којој је то требало тако захтевном редитељу и врхунском естети, у какав је био Ингмар Бергман.

»Сви моји филмови се могу замислити у црно белој боји, осим филма »Крици и шапутања«, пише Бергман и наставља: »У сценарију стоји да сам мислио о црвеној боји као унутрашњости душе. Кад сам био дете видио сам душу налик на сенку ватрено плавог змаја: биће које је лебдело са великим крилима, пола птица – пола риба. Али унутар змаја је све било црвено.«

Када се има у виду и Бергманова перфекција, бескомпромисност и захтевност у стварању, онда је је разумљив податак да је сниматељ Свен Никвист направио веома много тестова квалитета црвене боје тапета на зидовима, да би се она без остатка уклопила у боју лица протагониста филма, одеће, шминке, декора и црног експресионистичког намештаја и као у саму атмосферу филма. Али за трај труд је био и вишеструко награђен. Свен Никвист је добио Оскара за фотографију у филму »Крици и шапутања«, који представља Бергманово стилско ремек-дело и стекао ауторово неограничено поверење, тако да су заједно радили велики број филмова. Срећом, Бергман никад није имао проблема са финасирањем својих филмова, али био је и веома скроман када су били у питању трошкови реализације.

MУНKOВ И БЕРГМАНOB »KРИK«

»Изгледало ми је као да чујем огроман, бесконачан, крик природе« рекао је норвешки сликар Едвард Мунк за своју познату експресионистичку слику »Крик« (1893). У филму »Крици и шапутања«, Ингмар Бергман је такође на екпресионистички начин осликао човеков страх од смрти и очај пред неминовношћу нестанка. Покушао је да покаже, као и Мунк, да, као једини сведок људског постојања остаје управо - »Крик«. На почетку прималан, затим крик одраслог човека који протествује, реагује на свет око себе и самим тим - ствара, покушавајући тиме да се некако »нагоди« са самом смрћу. Из тог крика, настала су сва саврема уметничка дела - како Мункове слике тако и Бергманови филмови и дела стваралаца пpe после њих. Ингмар Бергман је свој Субјективистички експресионизам пренео даље у филмску уметност кроз 20. и 21. век, направивши преко шездесет филмова у свом, осамдесет девет година дугом животу. Његова три филма: »Седми печат« (Det sjunde inseglet, 1957), »Крици и шапутања« (Viskingar och rop, 1972) и »Фани и Александер« (Fanny och Alexander, 1982) воде нас од дилема средњевековног витеза, преко проблематике грађанске породице с почетка 20. века, све до »унутарњег« прелома жене.

СЕДМИ ПЕЧАТ«, ROAD MOVIE ИНГМАРА БЕРГМАНА

Делује да је Ингмар Бергман је направио филм »Седми печат« да би савладао свој страх од смрти и сврстао га је међу својих десет најбољих филмова. Наслов филма Бергман је »позајмио« из Библије, из осме главе књиге »Откровења:« »И када је Јагње отворило седми печат, настала је тишина на небу...«

Бергманов митопоетски свет у овом филму је библијски свет, препун симбола хришћанства. Филм почиње, а и завршава се овим библијским цитатом, кога у почетку изговара приповедач, а на крају филма то чини и Карин, верна супруга главног јунака, седњевековног витеза Антониуса Блока.

»Премда се данас доима застарео и помало превише алегоричан, »Седми печат« у своје је вријеме био апсолутни шок, јер је у филм вратио филозофске амбиције и велике теме којима класични наративни стил није тежио. А опет, »Седми печат« није био литераран и папирнат, био је то филм који је приповједао сликом, користећи визуални репертоар њемачког експресионизма и сјеверњачке готике«, написао је Јурица Павичић у загребачком »Јутарњем листу«, 2007. године, поводом смрти Ингмара Бергмана.

БЕРГМАНОВ РЕЛИГИОЗНИ АТЕИМЗАМ (И СМРТ)

Бергман је, како у својим филмовима и тако у својим литерарним делима и драмама изражавао сумњу у постојање Бога, што му је донело епитет »протестантског атеисте«. Бергману није спорно да ли се може веровати у нешто свето, сем ако то није Бог и тиме не доводи у питање своју релиигиозност. Бергманов религиозни Вјерују се огледа у наизглед неспојвом, речју, у Божјој одсутности и људској светости.

У филму »Као у огледалу«, на пример, отац и син разговарају о Богу. Син објашњава немогућност вере у Бога, између осталог и зато што се његовој психички оболелој сестри Бог привидео у облику отровног паука. Тако он закључује да и ако постоји Бог, онда је то само изнуђена илузија неке болесне особе, те да ни у том случају, Бог није добар. Отац му, као свештеник који проповеда, одговара како је свака врста љубави - доказ да Бог постоји, зато и није важно да ли Бог ћути или говори.

У чему је смисао уметности? – Андреј Тарковски

У филму „Приношење жртве“, у једној сцени отац говори сину: „Не бој се сине! Нема никакве смрти. Постоји, истина, страх од смрти, и он нам је врло мрзак, тај страх, и многе тера да почесто чине оно што људи не би требали да чине…“

Према сведочењу сина Андреја Тарковског (који се такође зове Андреј), отац му је често говорио:

„Човек није саздан за срећу, постоје важније ствари од среће. Потрага за истином — мучан је то пут…“

 

Бескрај говори

август 23, 2016

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада,

прихватам као проклетство, несрећну погодбу..."

Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Боготражитељски пут бенда Дипеш Мод (метаноја Дејва Гана)

Господе, клечим и нудим Ти

Своју реч на крилима
И трудим се очајнички да се уклопим
У Твој поредак ствари

(Дејвид Боуви, Word on a Wing)

Када је престижни британски часопис The Mirror 2014. године спровео лингвистичко истраживање који британски извођачи имају најпрефињеније текстове, на првом месту нашао се бенд Дипеш Мод, остављајући за собом Дејвида Боувија, Битлсе, Елтона Џона, па чак и Квин. Зачуђујуће за атеистичко доба у ком се налазимо, истакнути стихови припадају песми са изразито духовном тематиком - Macro: „Шапутави космос ми се обраћa/ неограничен, бескрајан,/ Бог дише кроз мене.“

Priroda treba da postane misao

Romilo (Aleksandar) Knežević je monah hilandarski, čija je proširena doktorska disertacija koju je odbranio na Teološkom fakultetu Univerziteta u Oksfordu nedavno objavljena na engleskom jeziku kod uglednog izdavača Les Editions du Cerf u Parizu.

Otac Romilo je 1987. godine diplomirao na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Na istoj katedri je 2010. godine odbranio magistarski rad Teorija saznanja Marsela Prusta. Rad ubrzo potom, pod naslovom Vreme i saznanje; Teološko čitanje Marsela Prusta objavljuje Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu. Od 1990. do 1998. godine Knežević je radio kao stalno zaposleni novinar u dnevnom listu Politika. Koautor je dokumentarnog filma Vidimo se u čitulji (B92, 1995), kao i istoimene knjige koja je prodata u više od sto hiljada primeraka.

Knežević 1998. postaje iskušenik u manastiru Studenica odakle posle dve i po godine prelazi na Svetu Goru, gde je 2004. godine zamonašen u manastiru Hilandar. Šest godina kasnije upisuje doktorske studije na Teološkom fakultetu Univerziteta u Oksfordu, gde novembra 2016. godine brani tezu Homo Theurgos: Freedom According to John Zizioulas and Nikolai Berdyaev. Od 2017. do 2019. Knežević je na postdoktorskim studijama na Filozofskom fakultetu Katoličkog univerziteta u Parizu. 

https://kaleidoskop-media.com/aktuelno/-priroda-treba-da-postane-misao

Questions and Answers for the Article “The Tension of Hesychia

10 December 2020

All the inspiration to attain the Kingdom of Heaven comes from the awareness of our spiritual poverty, which helps us humble our spirit and depend our life on Him Who is able to save us. In the crisis we are now going through, we perceive the fragility and vanity of this life, which the wise Solomon expressed with lofty words (Eccles. 1:2). This very important awareness will enable us to take the right step and seek for the indestructible life (Heb. 7:15) for which we are destined. This pandemic is a challenge for us and we all suffer, but if we examine our tradition, we will find answers that will give us the strength and inspiration not only to go through the trial of this coronavirus, but also to come out of every trial sharing in the victory which our Lord won through His death and Resurrection. Especially in the present critical days, it is absolutely important to understand the great tradition of our Church, as it is expressed in the ascetical practice of hesychia (stillness). ‘Hesychia’ is a technical term in the Orthodox Tradition, which means to stand in the presence of God with the mind in the heart, calling upon the Name of Christ.

https://smrt-svetu.blogspot.com/2020/08/deca-apokalipse-ce-postati-deca-crkve.html?m=1

What is Prayer of the Intellect and of the Heart?

Archimandrite Georgios Kapsanis, Abbot of the Holy Monastery of Gregoriou †

8 June 2020

Remembrance of God demonstrates communion with Him and is therefore like prayer. Striving to invoke the holy Name of Christ continuously, through the prayer ‘Lord Jesus Christ, have mercy upon me’, is a constant renewal within us of the remembrance of God and communion with Him. This is why Saint Paul wrote to the Thessalonians that they should ‘Pray without ceasing’.

Through the remembrance of God and prayer, we reveal the true nobility of our nature, which stands at the threshold between the visible and invisible worlds and is that of a ‘deified animal’ [Saint Gregory the Theologian, Oration 38.11 (PG 36: 324)]. This nature transcends physical necessity, expands our existence as far as God and has a sense of freedom from those things which hold us prisoner on earth.

Now is the Judgement of this World

Archimandrite Zacharias Zacharou

Video

1 June 2020

Now is the Judgement of this World^[1]

In the last chapters of the Gospels of Matthew and Luke, the Lord Himself warns us in the most intense and frightening way about the catastrophes which will precede His Coming. He foretells that that evil will be uncontrollable^[2] and people’s afflictions will be so unbearable that they will ask the mountains to cover them,[3] so that they may not see the terrible day of the Lord’s coming: ‘There shall be great distress in the land, and wrath upon this people. And they shall fall by the edge of the sword,’^[4] ‘men’s hearts shall fail them for fear, and for looking after those things which are coming on the earth’.^[5] Even the affliction of God’s elect will be extreme and the pain will be insufferable for the surrounding world. Nevertheless, in spite of the tragic character of these words, the Almighty Jesus says suddenly: ‘And when these things begin to come to pass, then look up, and lift up your heads; for your redemption draweth nigh.’^[6] The Apostle Paul also reassures us that God will not allow us to be tempted above our strength, but that together with the temptation He will grant a way to escape.[7]

The Book of Revelation, which provokes fear in many, speaks in essence about the final victory of the Lamb Christ and of His elect, who ‘loved not their lives unto death’[8] ‘and have washed their robes, and made them white in the blood of the Lamb’.[9] Terrible signs and apocalyptic afflictions had already become a fact from the moment of Christ’s crucifixion: the sun was darkened, the earth was shaken, the dead came to life and so forth. This prophetic event has repeated itself throughout the current of history. From early Christianity until our times, the fury ‘of the murderer of men’[10] has tried again and again to exterminate with inconceivable cruelty every trace of the seed of Christ. How many times have torturers, devils in human bodies, subjected the faithful to unprecedented torments? And how many holy ascetics throughout the centuries, like the contemporary example of our Fathers Silouan and Sophrony, have condemned themselves to be thrust there where Satan is so as to be burnt in the outer fire? Nevertheless, Christ’s blood on the Cross, the blood of the Martyrs and the endless tears of the holy ascetics became the power of triumph in the Church.

https://smrt-svetu.blogspot.com/2020/05/blog-post_27.html?m=1

https://www.facebook.com/100031226451550/posts/266729731044573/?sfnsn=scwspmo&extid=LCg6ZecVsAb7BhC4

Coronavirus has shown us- in a painful way that humanity is a single organism

"This tiny coronavirus has showed us in a painful way that humanity is a single organism and human existence is possible only in relation to other living beings. The notion of “relationship” should be understood as a maxim, as the ability to love. Although this is truly a high standard, maybe even too high for a human being.

This pandemic is not a chance occurrence allowed by God, but a sign of the times; it is a fruit of Divine indignation’

Archimandrite Ephraim, Abbot of the Vatopaidi Monastery‘

8 April 2020

This pandemic is not a chance occurrence allowed by God, but a sign of the times; it is a fruit of Divine indignation, as man is doing not what is natural, what is reasonable, but what is absurd and abnormal. Imagine how dismayed the Holy Spirit is, and how God the Father, again in His paternal role – because we should never forget that any tribulation allowed by God is not as executioner, or as an avenger, but allowed as a didactic motivated by love, precisely in order to bring man – the wanderer, the obscured – to bring him, through affliction and misfortune, through this lesson, closer to Him; and for him (man) to comprehend, not through the study of volumes, but in practice, to comprehend he is nothing.

Because, as our Christ said, “…apart from me you can do nothing”.

The Most Terrible of the Lord’s Prophecies / OrthoChristian.Com

The Most Terrible of the Lord’s Prophecies / OrthoChristian.Com

Ђорђе Милошевић: Тридесет година од рушења Берлинског зида - зид срушен, поделе остале

И тако, срушен је Берлински зид, Немачка се ујединила, Совјетски Савез се распао, Варшавски уговор је такође распуштен, комунизам и социјализам више не постоје. Али свет није постао бољи, хуманији, слободнији, како се то претпостављало и обећавало

Ђорђе Милошевић: Тридесет година од рушења Берлинског зида - зид срушен, поделе остале