Господе, клечим и нудим Ти
Своју реч на крилимаИ трудим се очајнички да се уклопим
У Твој поредак ствари
(Дејвид Боуви, Word on a Wing)
Када је престижни британски часопис The Mirror 2014. године спровео лингвистичко истраживање који британски извођачи имају најпрефињеније текстове, на првом месту нашао се бенд Дипеш Мод, остављајући за собом Дејвида Боувија, Битлсе, Елтона Џона, па чак и Квин. Зачуђујуће за атеистичко доба у ком се налазимо, истакнути стихови припадају песми са изразито духовном тематиком - Macro: „Шапутави космос ми се обраћa/ неограничен, бескрајан,/ Бог дише кроз мене.“
Зашто је Бог највећа тема овог бенда?
Дипеш Мод је званично основан 1980. године, у време неоромантичарског новог таласа и за кратак период постигао је вртоглаву популарност. Текстописац и певач, Гор и Ган, били су опчињени Џој Дивижном, а посебан утицај и на ове момке, као и на Кертиса, извршио је, тада већ легендарни музичар, Дејвид Боуви. Прва три албума (Speak & Spell, A broken frame, Construction time again), са типично романтичарског становишта негативних емоција, патње и дубоког разочарања, испитују сврху љубави: „Знам да је осећање и да долази одозго/ Али шта је смисао/ Смисао љубави/... Реци ми одговор,/ мој Господе, високо изнад“ (The meaning of love; A broken frame, 1982.) Ове младе људе притискали су тескоба, празнина и осећај неприпадања свету у који су покушавали да се уклопе. Дејв Ган ће се касније осврнути на Боувијеву улогу у његовом животу. И за Кертиса и за Гана Боувијеве речи тада су биле утешитељске. Постојао им је неко налик, неко ко схвата њихов немир и ко покушава да их умири. Али, утешитељске речи нису биле довољне, а спасоносних није било.
Нагомиланa тескоба, праћена очајањем због декаденције у друштву и светског поретка које млади правдољубиви умови Гора и Гана нису били у стању да прихвате и нађу му сврху, резултираће револтом против једине ствари која би могла и морала бити одговорна за сву неправду и страдање у свету – против Бога. Сав револт избиће у виду крика у песми Blasphemous Rumours (Some great reward, 1984). Текст песме нам приказује судбину девојчице која након покушаја самоубиства у тренутку бесмисла сусреће Христа, почиње да осећа огромну љубав према свету и проналази смисао свог бивствовања, да би Бог допустио да страда у саобраћајној несрећи. „Не бих да ширим богохулне гласине, каже Гор у рефрену своје оптужбе против Бога, Али сматрам да Бог има болестан смисао за хумор/ и када умрем/ oчекујем да ће се смејати.“
Велтшмерц, кривица због немоћи да нешто промене у светским дешавањима, бол због патње деце (Shame), доводе до крајње резигнације. Где је ту Божја правда? Када Ган пева циничне стихове о Богу садисти, као да чујемо крик Ивана Карамазова, јунака романа Достојевског Браћа Карамазови, који исказује свој бунт против Божје творевине у којој је уопште могуће да страдају невина деца. Мартин Гор пише текстове песама, али их он не пише само као сопствено духовно искуство, већ као и искуство свог најблискијег пријатеља, Дејва Гана. Ни Иван, ни Гор, ни Ган, истог сензибилитета, не могу својим разумом да прихвате сврсисходност људске патње. „Не да не прихватам Бога, одлучно каже Иван, него му само улазницу (за рај), са највећим поштовањем, враћам натраг.“ Ова фаза боготражитељске анархије носи са собом дубоку трагичност, јер племенито и правдољубиво срце боготражитеља се не може помирити са сопственим закључцима. Може ли се волети Божја творевина, а да се не прихвата њен Творац?
Сa одбацивањем религиозности, одбацује се и исходиште објективног морала. У духовним животима чланова Дипеш Мода следи фаза која нас, по свом етичком становишту, подсећа не само на лутања Ивана Карамазова, већ и на творца философије атеистичког аморализма – Ничеа. Први одраз тога су егоизам и хедонизам.
Тон музике Дипеш Мода се мења. Албуми симболичних назива Black celebration (1986) и Music for the mases (1987) најављују мрачнији звук, али и мрачнија осећања којима се ови музичари баве. Они су сада мисионари нове животне философије. Позив на уживање, једини излаз из црнила овог света, постаје помирење са црнилом у себи, а страст, блуд, физичка љубав и сексуалне перверзије постају једина нормалност. Само је смрт извесна и она је крај. Треба искористити тренутак, нахранити глад за сваким надражајем који нам даје макар и тренутну утеху. Дејвид Ган истински проживљава ову философију хедонизма, ужива у свим пороцима света – дрогама, алкохолу, разврату: „Одајем се греху/ јер мораш да учиниш овај живот подношљивим.../ Одајем се греху/ јер волим да практикујем оно што проповедам“ (Strangelove). Пародична песма Sacred обликована јe као глас мисионара чији је циљ да прода причу о вечној слави највеће светиње – љубави.
Тврдећи да, ако Бога нема, све је дозвољено, Иван Карамазов, као и Ниче, испољава дрскост, себе поставља у средиште ствари, проглашава се за „човекобога“ (пандан Ничеовом „натчовеку“). Иван заправо каже: „ако ја, као носилац слободне воље, одаберем да Бога нема, ако га не прихватим и одстраним као извор објективног морала, онда нема сметњи да и сам постанем бог и одредим шта је добро, а шта зло.“ Овакав цинизам и дрскост кулминираће на наредном и најпознатијем албуму бенда (1990.) застрашујућег назива: Violator (преступник, прекршитељ).
Апсолутни хит на албуму постаје контраверзна песма Personal Jesus, са метафоричном представом љубавника као личног Христа, који има моћ да опрашта и растерећује од грехова. За бенд више није било границе, свака светиња се спустила на земљу. Богохулни текст наишао је на критике због провокације верника. У тексту песме се заправо сакрила оштра осуда суровог и одсутног Бога, неосетљивог на људску патњу. „Подигни слушалицу,/ начинићу те верником.../ Твој лични Исус,/ неко ко чује твоје молитве,/ неко коме је стало.../ Приближи се и досегни веру“. Богохуљење је ишло и даље од еротике, текст није био довољан, па се комплетан ефекат морао појачати сценама у споту које алудирају чак и на најнижи тип људског пада у блуд: зоофилију.
И, баш као у стиховима песме Sea of sin, Дејвида Гана ће ускоро прогутати море греха. На врхунцу славе, Ган се толико уживео у своју улогу не само рок звезде него и „Бога на земљи“, да је његов дух постао смртно болестан. Није било довољно да се осети моћ над масом, већ је и својим ликом желео да сличи Христу. Пустио је косу и браду и начинио од себе ходајућу копију Христа. У том моменту, Ган је одабрао да буде Анти-Христос, да пропагира све оно што што Христос није и што се коси са Божјим законима. Али, сетимо се шта уочава отац Серафим Роуз говорећи о Ничеовом бунту, бунту натчовека: „Назвавши се антихристом, исказао је, заправо, своју неутољиву жеђ за Христом.”
Свој пуни уметнички потенцијал бенд ће достићи на албуму Songs of faith and devotion (Песме о вери и посвећености) 1993. године. Окарактерисан као ремек-дело модерне музике, албум је зрачио новим духовним осећањем – покајањем. У једном интервјуу пред турнеју, Мартин Гор је појаснио назив албума и претежно религиозну тематику: „Одувек сам био фасциниран религијом и завидим људима који свим срцем следе неку од религија, а ја никада нисам био способан за то. Чезнуо сам за разумевањем тога... Рекао бих да вероватно верујем у Бога, али у широком смислу... Разлог због ког смо дали албуму такво име јесте што је заиста провучен кроз духовни филтер, има очигледне религиозне алузије, алузије на јеванђеља.” Дејв Ган додаје: „Постоји доста песама на овом албуму које изгледају као да их је Мартин писао за мене, иако није... Али, ја сам одабрао да осећам као да јесу за мене.“
Албум почиње захвалничким, псаламским тоном песме I feel you: „Водиш ме где долази царство,/ водиш ме кроз Вавилон и избављаш.../ Ово је јутро наше љубави,/ тек је свитање наше љубави.“ Песме Walking in my shoes, Condemnation и Јudas су ретроспектива грехова, исповест блудног сина и позив на покајање свим томама и јудама, а Mercy in you интимни разговор са Богом: „Поново бих се изгубио,/ безнадежно застранио,/ само да бих поново измолио/ Твоју милост.“
Колико снажан потрес је свака Горова написана реч направила у Гановој напаћеној души, види се током извођења песме Rush на турнеји, док Ган, готово у молитвеном трансу, клечећи и ширећи руке, пева стихове који, као и све што је истинска поезија, бришу границу између љубавних осећања према вољеној жени и Спаситеља: „Ево ме да Те сретнем на висини, негде,/ Док хитам да Те поздравим,/ душа ми је огољена./ Дао сам све за тебе,/ бацио сам штаке и пузао,/ Тражио сам те иза свих врата/ и због ствари које сам о Теби видео,/ духовно сам узрастао.“
Дејв са својим кумом на дан венчања
У том периоду, у Дејву Гану се нешто сламало, стари човек је морао умрети, да би чежња за другачијим светом и нечијом неизмерном љубављу била сврсисходна и васкрсла новог. Усамљен, разочаран због пропалог, деструктивног брака и немоћан да се избори са својим најгорим пороцима, Ган ће покушати да одузме себи живот, више пута. Неколико година касније, присетиће се да је то, заправо, био очајнички позив упомоћ: „Нисам био материјално осиромашен, али сам био духовно потпуно банкротирао. Желео сам да неко покуца на врата и провери јесам ли добро. Гледао сам се у огледалу и мислио: Боже, требало би да будем захвалан на ономе што сам сада, али нисам. Мој его је био толики да сам мислио да могу да одаберем тренутак када ћу умрети. Проблеми света су притискали моја плећа, а ја сам се осећао узроком свих њих.”
Након последњег предозирања 1996. Ганово срце престало је да куца. Читава два минута он се рвао са смрћу, да би му у помоћ притекао Неко за ким је очајнички вапио – сам Христос. Христос је покуцао на врата најдубљег ада у ком је ишчезавала Ганова душа. Али, није био сам.
Не само да му је поклонио нови живот већ му је као водича на путу спасења послао жену (а може ли другачије?), и то православну. Симболично, у рехабилитационом центру, Дејв је упознао своју будућу супругу, Џенифер Склиас, православну Гркињу. Њихов сусрет променио је Ганов живот, а сва патња добила је смисао.
Дејв и Џенифер венчали су се у Грчкој православној цркви у Њујорку и од тада почиње истинска трансформација Гановог ума. Заслугу ове жене за његово коначно достизање мира, овековечиће у споту песме Suffer well, приказавши је као Божјег анђела који му је спасио живот: „Анђео ме је водио док сам био слеп,/ Рекао сам: врати ме, предомислио сам се,/ Сада верујем./ Из најцрњег мрака истргнут сам/ Позвао ме је, родила се љубав,/ Због тога верујем./ Само се држим и патим добро“, наставља Ган у хришћанском духу своје покајничке, фениксове песме, „понекад је тешко,/ тешко да се искаже“.Дејву Гану својим молитвама желимо да настави путем спасења, на који је дубље закорачио када је, спознавши ништавност овоземаљске таштине, свима нама пожелео онај другачији свет: „у ком смо сви суперзвезде“ (Cover me).
Preuzeto sa bloga Smrt Svetu
No comments:
Post a Comment