Андреј Рабодзејенко, Промишљања о Јов. IV
Fiat iustitia, ruat caelum.
I
Све велике књиге су књиге које одучавају. Без обзира на то шта нас могу поучити, без обзира на то шта ново оне доносе, таква дела нас увек удаљавају од добро утабаних стаза и тиме разоткривају наше омиљене илузије. Све велике књиге нам одузимају штаке којима се испомажемо и терају нас да се ослањамо на наше сопствене ноге.
Старозаветна Књига о Joвyи роман Достојевског Браћа Карамазови су две такве књиге. Премда створене у различитим еонима, оне стоје једна уз другу као две комплементарне рефлексије исте стварности. Оба дела су усмерена на оно што је Софокле звао најзагонетније од свих питања: Шта је човек?, и оба приступају тој загонетки кроз човеков однос према Богу. Док библијска прича индикује да је одговор на ту загонетку у рукама Богa, модерна драма Достојевског насупрот томе сугерише да се енигма Бога може решити само путем решавања загонетке човека. У Књизи о Јовy се суди човеку и Бог је тај који је позван да пресуди; у роману Достојевског се суди Богу и човек игра улогу судије. Парадоксално је, међутим, да нас оба процеса поучавају више о тим наводним судијама него о оптуженима, и у оба случаја многе од наших илузија о онима који деле правду су распршене. Које су, дакле, те обмане и како их се можемо ослободити?
