Свети Кирило и Методије, минијатура из XV века
Пошто научисте да слушате,
народи Словенски,
Чујте Реч, јер дође од Бога,
Реч што храни људске душе,
Реч што оснажује срце и ум…
(Св. Кирило и Методије, Проглас Јеванђељима)
Током своје славне мисије у Великој Моравској, солунска браћа Св. Кирило (пре примања монашког пострига знан као Константин Философ) и Св. Методије били су суочени са снажном опозицијом – германским клиром који се надметао у задобијању душа обраћених Словена, и који је тврдио да се Писмо може читати само на три језика: јеврејском, грчком и латинском, и да је превод на словенски неприхватљив. Тако су ови византијски мисионари имали удела у сукобу који је антиципирао велике дебате из времена Реформације, које су се тицале питања да ли би Писмо требало бити доступно лаицима. Заиста, настојање њихове целокупне мисије је било засновано на превођењу Библије и литургије Православне Цркве на језик разумљив њиховим обраћеницима. Они су тако створили „црквенословенски“ језик – заједничког носиоца хришћанске културе међу православним Словенима.
У Прологу састављеном у стиховима (Прогласу), који је претходио преводу јеванђељских зачала, изразили су смисао своје мисије развијајући богословље Речи.[1] Обојица браће су читала Писмо у светлости грчке отачке традиције којој су били подучавани. Она је инспирисала оно што се често назива „кирило-методијевска“ идеологија, која се заснива на веровању да хришћанска вера мора бити одомаћена да би произвела аутентичне плодове динамичке људске сарадње са Богом у изграђивању хришћанског друштва и хришћанске културе.
У овом есеју покушаћемо да изразимо део смисла те богословске и духовне традиције, не само у њеним историјским димензијама, како је инспирисала Св. Кирила и Св. Методија пре једанаест векова, већ и како може пружити решења за савремена питања.
У најсвечанијим тренуцима литургијске године, у литургији пасхалне вечери, Црква проглашава кроз Пролог Јовановог Јеванђеља да: „У почетку беше Логос“. У нашој секуларној цивилизацији термин логос није потпуно страна реч – срећемо га сваки пут када говоримо о био-логији, психо-логији, или кад год утврдимо да су наше речи или поступци логични. Наша деца уче све ове термине у најсекуларнијим од наших школа. То су високо поштовани појмови, некада супротстављени ономе што се назива религијом, зато што су научни појмови. Они означавају једно знање о стварима, о животу, о људској личности, док се религија циљано бави само нагађањима, или митовима, или бар символима. Дакле, логос подразумева знање, разумевање, значење. И заиста, она најсмелија, најизазовнија, најафирмативнија од свих речи у Писму јесте она која каже:
„У почетку беше Логос,
И Логос беше у Бога,
И Логос беше Бог.“ (Јн. 1, 1)
То значи да је кључ сваког знања, разумевања свега што може бити сазнато, и заиста, смисао свега што постоји у Богу, у Логосу.
„Све кроз њега постаде и без њега ништа не постаде од онога што је постало.“
У творевини су ипак присутне и силе таме, силе безакоња, хаоса и отпора Логосу. Ове бесловесне силе су, такође, поменуте у истом овом Прологу Јовановог Јеванђеља:
„Беше светлост истинита која обасјава сваког човека који долази на свет. У свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна.“
Ипак, јединствени догађај који изражава целокупан садржај хришћанске проповеди се збио:
„И Логос постаде тело и настани се међу нама,
И видесмо славу његову,
славу као Јединородног од Оца,
пун благодати и истине.“
Врло често смо склони да Јованов Пролог сматрамо периферним наспрам основног садржаја Јеванђеља, као да је он неки вештачки и застарели покушај философског објашњења Христовог идентитета. Логос, како нам се говори, јесте концепт који потиче из философије стоика. Он је стран јеврејској мисли и према томе не припада изворном хришћанском јеванђељу. Ипак, већина модерних егзегета се слаже да, иако Јован промишљено користи појам познат јелинском свету унутар кога су се ране хришћанске заједнице почеле ширити, он је у својој теологији логоса у основи инспирисан сликом божанске мудрости коју налазимо у Причама Соломоновим:
„Господ ме је имао у почетку пута својега, пре дела својих, пре свакога времена.
Пре векова постављена сам, пре постања земље.
Кад још не беше бездана, родила сам се, кад још не бејаше извора обилатех водом.
Пре него се горе основаше, пре хумова ја сам се родила;
Још не беше земље ни поља ни почетка праху васељенском;
Кад је уређивао небеса, онде бејах; кад је размеравао круг над безданом.
Кад је утврђивао облаке горе и крепио изворе бездану;
Кад је постављао мору међу и водама да не преступају заповести његове, кад је поставио темеље земљи;
Тада бејах код њега храњеница, бејах му милина сваки дан, и весељах се пред њим свагда;
Весељах се на васељени његовој и милина ми је са синовима људским. (ПричеСол. 8, 22–31)
Синоптичка јеванђеља своје приповедање почињу историјским догађајима: рођењем Исусовим, Његовим крштењем и почетком проповеди. Насупрот томе, Јован почиње промишљеном паралелом између приче о стварању и оне о новом стварању у Христу: „У почетку створи Бог небо и земљу“ (Пост. 1, 1) – „У почетку беше Логос“ (Јн. 1, 1).
Наша уобичајена савремена методологија проучавања Новог Завета упућује нас да у Јовановом Јеванђељу видимо богословску интерпретацију већ постојећих и основних текстова синоптичара. Историјски, ово је несумњиво тачно. Ипак, литургијско предање тумачи Јованово Јеванђеље као темељ црквене киригме – у Православној Цркви Пролог Јовановог Јеванђеља се чита на литургији пасхалне вечери и тиме започиње годишњи круг читања Св. Писма. Шта та литургијска употреба наговештава? Наговештава да у Исусовом васкрсењу, празном гробу, радости тајанствених сусрета Васкрслог Господа са ученицима, лежи откривење смисла стварања. Прича о постању сама по себи не може бити схваћена без откривења у Исусу онога што је била истинска сврха Божијих творачких делатности. Ново стварање, ново човечанство, нова васељена (космос) који су пројављени у васкрсењу Исусовом јесу првобитна Божија намера. Као што се каже у Причама Соломоновим: „Весељах се на васељени његовој и милина ми је са синовима људским.“ (8, 31). Али, људи су одбацили заједницу са Богом и радост те заједнице била је замењена гордим самоодређењем људског рода, које је једино могло да изазове Божији гњев. Али, овде у Исусу је нови почетак, нова радост. И све ово је могуће јер ново стварање долази вољом истога Бога и остварује се истим Логосом.
Тако, овде срећемо прву значајну импликацију Јовановог Пролога: Христос, будући да је Логос, није само спаситељ појединачних душа, Он не открива само етички кодекс или истиниту философију: Он је Спаситељ и Смисао све творевине.
Последице ове чињенице по хришћанску мисију у свету су, свакако, и више него велике. Хришћанска Црква није само позвана да спасе човека као појединца од света, већ да спасе и сам свет. Јер, ако хришћани познају Христа, они су такође уведени и у познање смисла свега, они посједују крајњи кључ, свакако не за научно разумевање света, већ за сазнавање смисла творевине. Једна од најважнијих тачака коју је рана Црква схватила у светлу свог учења о Логосу јесте да свет, будући створен од Бога, није божански по себи. Обожавање космичких сила: звезда, грома или појединих животиња, одбачено је као идолопоклонство од стране раних хришћана. Они су засигурно препознавали духовне стварности иза ових космичких појава, али и ове стварности су биле створене и то често у демонском облику, нарочито онда када су захтевале или једноставно изазивале властито обожавање.
Тако, први и иницијални корак „сваког човека који долази у свет“ јесте егзорцизам над њим самим и над светом око њега. Служба крштења почиње егзорцизмом [тј. „закљињањем“ – прим. прев.] и укључује и егзорцизам над водом која се користи за погружавање при крштењу.
Егзорцизам над катихуменoм укључује дефинисање сатане као „тиранина“, што је технички термин који означава узурпаторе супротстављене законитим ауторитетима у људском друштву. Моћ сатанина није само зла и смртоносна, она представља узурпацију законитог Божијег ауторитета. Она је такође „тиранска“, у смислу да поробљава, док Божија моћ ослобађа. Катихумен не може постати усвојено дете Божије ако претходно није ослобођен од сатанине тираније.
Исте идеје егзорцизма и ослобођења су дивно изражене у молитви благосиљања крштењске воде:
„… Господару, ниси могао гледати где ђаво мучи род људски, већ си дошао и спасао си нас. Исповедамо благодат, проповедамо милост, не тајимо доброчинства… Ти си Јорданску воду осветио пославши са неба Светог Духа Твог, и размрскао си главе змија које су се тамо гнездиле.“[2]
Идеје егзорцизма и ослобођења су праћене радосним исповедањем да је творевина, као духовна и вештаствена твар, позвана да поново постане рај слободе и живота:
„… Ти, Господару свих, покажи ову воду: водом искупљења, водом освећења, очишћења тела и духа, ослобођењем окова, опроштењем сагрешења просвећењем душа, бањом поновног рођења, обновљењем духа, даром усиновљења, одећом нетрулежности, извором живота.“[3]
Због тога, хришћанин не би требало да се боји светских стихија. Оне немају ни божанску, ни магијску моћ у себи, већ су створене од Бога, кроз Логоса, а силом Духа обнављају своју првобитну функцију и сврху. Род људски је позван да их контролише, уместо да им буде потчињен. Ово је смисао различитих обреда благосиљања и освећивања воде, хране и самих евхаристијских дарова – целокупна творевина је позвана на своју „логосну“ сврху под окриљем Божијим, а такође и под окриљем људских бића која, са Божијом моћи, треба да владају творевином (Пост. 1, 28).
Дакле, Реч Божију, Логос, хришћани не само да проповедају, него хришћанска мисија јесте мисија обновљења творевине управо зато што је исти Логос био и Творац у почетку и сада опет долази у свет као његов спаситељ. И стога што је за Бога говорити исто што и чинити.
Идеја обновљења, или нове твари, била је тема бројних неразумевања међу савременим богословима. Дефинисана у смислу „дубине“ ствари, по Тилиху [Tillich], и у смислу еволуције која неминовно иде ка тачки омега, по Тејару де Шардену [Teilhard de Chardin], „логосна“ структура космоса је често бивала редукована на секуларне категорије. Као резултат овога, обновљење по себи је било виђено као побољшање постојећег света и хришћанско учешће у процесима који су, како се чини, водили ка таквим побољшањима. Као резултат тога, хришћани су себе поистовећивали са покретима и идеологијама који ни по своме садржају, нити по идеалима нису били нови.
Надамо се да се сан, који је навео многе искрене хришћане да замишљају ново стварање чисто у оквирима социјалне револуције или психолошког напретка, сада сагледава као оно што је одувек и био: основно неразумевање библијске идеје стварања. Заправо, неразумевање је старо колико и хришћански платонизам. Велики Ориген је у трећем веку одбио да ову библијску идеју схвати озбиљно, што је довело до тога да је људску судбину поистоветио са „вечним циклусима“ духова, који су отпадали, а потом се враћали созерцавању Божије суштине. Ништа истински ново се није могло никада догодити у овом кружном кретању. Али, Бог Аврама, Исака и Јакова је изнад сваког људског созерцања – Он је Онај Који је свемоћан, Пандократор, Творац. И Његов Логос је „у Њега“, нестворен и једносуштан. Једино овим нествореним Логосом и Духом који је остварио Његово присуство, пала творевина може бити обновљена. То не може бити постигнуто ни властитим напорима творевине, нити било каквим развићем исте. Већ 1967. године, на врхунцу секуларистичког покрета у западној теологији, један православни епископ је, говорећи на Седници Светског савета цркава у Апсали, рекао:
„(Дух) је Присуство Божије међу нама, које сведочи нашему духу (Рим. 8, 16). Без Њега, Бог је далеко, Христос припада прошлости, јеванђеље је мртво слово, Црква је само организација, ауторитет је доминација, мисија је пропаганда, богослужење је присећање и хришћанско деловање је ропска моралност.“[4]
Хришћанска мисија се састоји у откривању и поновном остваривању божанске и нестворене, трансцендентне и поново-стварајуће силе Једног Логоса у свету. Ово није једноставно „говорење“ или „чињење“. То је реалност онога што Павле мисли кад каже: „Ми смо сарадници Божији“ (1. Кор. 3, 9). За тај задатак људски род је одређен при стварању када је примио достојанство, јединствено међу свим створењима, „припадања“ Богу (Јн. 1, 11), поседовања властитог „логоса“ који га је ставио у природан однос пријатељства и заједнице са Творцем.
Хришћанска теологија је изнашла низ формулација идеје да између Творца и творевине постоји однос ближи од односа узрок–последица. Ово, свакако, нарочито важи за човека, који је постављен као глава и средиште творевине.
Библија о човеку говори, пре свега, као о „икони Божијој“. Нови Завет, такође, поседује велики број појмова који означавају заједницу која је у почетку постојала између Бога и човека, а која је раскинута грехом и поновно успостављена у Христу. Преокупација богослова у свим временима била је да се очувају два антиномична става хришћанског откривења:
Бог је апсолутно различит од творевине; Бог је трансцендентан, „Једини Који истински постоји“; несазнајан по суштини; одговарајуће описан једино негативним терминима, будући да се све позитивне тврдње људског ума тичу ствари створених од Бога у поређењу са којима [стварима] Бог може само да буде Други.
Бог је присутан у својим створењима; може се кроз њих видети; Бог је такође дошао „међу своје“, „постао тело“ и у јединственој Христовој личности сјединио божанско и људско тако блиско, нераздељиво, да се чак може рећи да је Господ славе био распет (упор. 1. Кор. 2, 8).
Антиномија трансцеденције и иманенције мора бити одржана у хришћанском богословљу ако се жели избећи, с једне стране, пантеизам и, с друге, претварање Бога у философску апстракцију.
Теологија о божанском Логосу, у Његовом односу са многим логосима твари, то „семе“ које чини божанску основу свега што по Божијој вољи постоји, јесте образац који се код отаца најчешће користи како би се изразио однос Бога и творевине. Чињеница да је то теологија коју већ срећемо у Прологу Јовановог Јеванђеља и да је, такође, била позната интелектуалном светоназору грчке философије, учинила ју је погодним средством комуникације између Цркве и света. Ипак, ова комуникација такође је морала да изрази апсолутну јединственост библијског Бога, личног Творца и личног Спаситеља света.
Ниједна философија осим хришћанства није никада поистоветила Логос са личношћу Бога чији се однос са створењима одређује у смислу Његове воље да постоје не само ван Њега самог, већ у извесном смислу и у Њему – као објекти у чије постојање је Он лично умешан. Бог заиста није само Творац света, Он је такође „тако заволео свет, да је Сина свог Јединородног дао да, ко год верује у Њега, не погине, него да има живот вечни“.
Тако, Реч Божија која је створила универзум није једноставно први покретач или неки апстрактни узрок. Ствари су створене не само Њиме, већ и у Њему (Кол. 1, 16–17). Он је постојао пре него што су оне дошле у постојање и њихово постојање има духовне корене у Њему. Ево како велики Свети Максим Исповедник види не само јединственог трансцендентног Логоса Божијег, већ и логосе појединачних створења који зависе од Њега и претпостоје у Њему:
„Ми верујемо да је логос анђела претходио њиховом стварању: (верујемо) да је логос сваке суштине и сваке моћи која сачињава свет изнад нас, логос људи, логос свега што је Бог створио – а немогуће је све набројати – да је тај логос неизрецив и непојмљив у својој коначној трансценденцији, будући да је већи од сваке твари и сваке створене појединачности и разлике. Али овај исти Логос се пројављује и умножава од стране Бога у свим бићима која од Њега произилазе, сваки по властитој аналогији, и Он их све сажима у себи.“ [Главе о љубави III, 25; PG 91, 1024 B–C]
Ово није просто оживљавање платонистичког „света идеја“, већ такође и – како смо већ нагласили – преформулација неколицине поглавља старозаветне „мудросне литературе“, које налазимо и у трећој глави Посланице Ефесцима: „Тајне од вечности сакривене у Богу који је саздао све; … многострука мудрост Божија, по вечној намери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему“ (Еф. 3, 9–11). Ово нам говори да, у божанском Логосу, свет има смисао, сврху и узор који је постојао пре самог стварања.
Али, ово није наивна и ружичаста слика творевине. Смрт, грех, хаос, пропадање такође су присутни. Не постоји могућност повратка Богу, изворним коренима творевине, обнови смисла свих ствари без признавања трагедије смрти. Заправо, хришћани чак могу имати потпуније разумевање трагедије смрти, егзистенцијалне агоније, разних „слепих улица“ садашњег стања света, него секуларни егзистенцијалисти. Секуларни егзистенцијалисти описују шта јесте, али хришћани знају шта треба да буде, и тако су свеснији хаотичне, крваве и уистину безумне трагедије тренутног стања у коме се свет налази.
Према Светом Максиму Исповеднику, свет није створен као фиксирана и стабилна реалност, већ као кретање. Сам појам „природе“ он дефинише као кретање, или прецизније као „логос сопствене суштинске активности“ [Amb. 1057 B]. Ово кретање је било благотворно, стваралачко и тако „природно“, док год је следило свој логос бића. Французи то дословно преводе као: „raison d’être“. Овај „raison d’être“ је наравно, био сам Божански Логос. Ипак, данас је човек у својим поступцима обузет ирационалном имагинацијом страсти, обманут похотом, и окупиран научним достигнућима за којим трага било из сопствених потреба, било из жудње да спозна принципе природе према законитостима науке. Ниједна од ових присила није постојала за првобитног човека, будући да је био изнад свега. Такав мора да је био човек у почетку – ни на који начин заокупљен оним што је било испод, око њега или у његовој близини, и желећи савршенство ни у чему другом до у неодољивом кретању, са свом снагом љубави управљеном ка Ономе Који је био изнад њега, тј. Богу [Amb. 1353 C].
Да није ово захтев Светог Максима Исповедника за стоичком апатијом, индиферентности према свету? Засигурно не, и то из два разлога:
Коначни циљ – живот у Логосу – није непомичност нити пасивна контемплација, већ кретање, лични однос, сусрет у љубави и, стога, вечно прерастање из радости у радост, из славе у славу. Царство Божије није статичка непокретност, већ радост, стваралаштво и љубав.
Оно што треба да се одбаци јесте користољубива преокупираност светом заснована на жељи да се свет користи као оруђе за преживљавање. Код Максима, као и у целокупној водећој мисли источне отачке традиције, смртност (а не „наслеђена кривица“) је страшна последица Адамовог греха. Мизерија садашњег света почива у његовој пропадљивости, и отуд константни знаци несигурности у којима човечанство егзистира: свет као целина, и свако од нас засебно је заузет (како само неуспешно) борбом за опстанак која се састоји из проналажења начина да се живот продужи, и откривања средстава која би неутралисала или уништила оне који (како верујемо) представљају претњу по нашу егзистенцију. Смртност је тако истински узрок наше огреховљене ситуације. Само-одбрана, само-потврђивање – на уштрб других – јесте оно што детерминише постојање нашег садашњег бесловесног света. Тако да, када нас Максим позива да се оставимо преокупираности науком, похотом, завишћу, то чини јер хоће да нас ослободи од утилитаристичке зависности од онога што не би требало да је наше истинско оруђе преживљавања. Он је свакако за слободну, свесну и стваралачку контролу човека који је носилац Творчеве иконе, а тиме и са-одговорности за твар, над универзумом, али је против наше поробљености светом.
Његов опис људских бића у палом свету представља слику нарушене хармоније. Првобитно, Бог Логос је створио све ствари у хармонији. Постојала је, на пример, хармонија између:
творевине и нествореног Бога;
умствених и вештаствених ствари;
неба и земље;
раја и универзума;
мушког и женског.
Ове природне дуалности су требало да буду очуване у хармонији, али су заправо преобраћене у тензију, контрадикторност и несагласности. Пад је био разбијање твари, преокрет њене „словесне“ природе ка трагичној бесловесности, која на крају води уништењу и смрти.
У контексту овог разбијања првобитног смисла и поретка ствари Максим, заједно са целим отачким предањем, сагледава велики догађај оваплоћења: „Логос постаде тело.“ Ово значи да је сâм Узор свега створеног, извор и мера хармоније и поретка, преузети на себе оно што је пало у дисхармонију и беспоредак. И тако, поново постоји хармонија између творевине и нествореног Бога, умствених и вештаствених ствари, неба и земље, раја и универзума, мушког и женског, али једино у Христу, оваплоћеном Логосу.
Није нам могуће да овде даље развијамо теологију оваплоћења, али желим да нагласим само једну ствар, која је директно везана за нашу тему „Христa као Логосa“: Ако је Божански Логос постао тело, не постоји, нити икад више може постојати несагласност између божанства и човечанства. Немогуће је више да буду узајамно искључиви, јер за нас хришћане, Бог није само на небу, Он је у телу: прво, Он је са нама зато што је Логос и узор све твари; друго, зато што је постао човек. У Христу видимо Бога као савршеног човека. Наш Бог није „тамо негде“ – на небу. Људи су га видели, ми га видимо у Исусу Назарећанину.
Надаље, Логос као божанска Личност мора бити виђен као лично средиште Христове људске делатности. Никејско исповедање вере нас учи да је Син Божији, једносуштан Оцу, „постао човек… страдао и био погребен“. Он је субјекат ових веома људских искустава Исуса Христа. Отуда, Он такође и са нама дели људска искуства. Логос лично јесте субјекат смрти која се збила на Голготи, и управо зато што је то била смрт оваплоћеног Логоса, а не смрт људске индивидуе, она је водила у васкрсење. Он је са нама у часу наше смрти, и жели да нас води у живот (ако и ми желимо). У оваплоћењу Логоса, Бог није само говорио, није само опраштао – Он је волео и делио свако људско искуство сем греха, укључујући и смрт и страшно страдање. У почетку „без њега ништа не постаде од онога што је постало“. И сада, у његовом другом и новом стварању, није оставио ништа што је створено ван себе, па чак ни смрт као човеково пало стање, која сада – ако верујемо у Христа – за нас може постати блажени починак, а не више трагедија.
Наравно, проблем са савременим теолозима „смрти Бога“ јесте тај што њихов слоган значи нешто друго од онога што је под тим мислио Свети Кирило Александријски. Њихова брига јесте хуманизација Бога, како би могли да закључе да „нам се Он објављује у секуларним догађајима и кроз њих“.[5]Ово је управо супротно од онога што „смрт Бога“ на Голготи заиста значи: Логос умире на крсту, како би смрт била уништена. Након Голготе, смрт не успева да буде „профани догађај“. Она постаје света тајна, преображај прозаичног, физичког пропадања ткива у пасхални догађај који води у слободу и васкрсење. Логос, примивши човештво, даровао нам је моћ да трансцендирамо секуларне догађаје. Они се, наравно, и даље догађају, али ми имамо приступ Богу Који је изван њих и због тога смо слободни од њих. Наравно, и даље имамо мисију у секуларном свету, мисију међу онима који не виде Логоса ни у творевини, ни у његовом Оваплоћењу. Али динамизам, снага, смисао наше мисије може бити откривен једино у нашој независности од профаних догађаја и моћи трансцендирања истих.
„Бог је постао човек“, рекао је Свети Атанасије Велики, не да би нестао као Бог већ „да би човек постао Бог“. Хришћанско јеванђеље, „блага вест“ састоји се у томе, и искључиво у томе.
Теологија о Речи Божијој, као Логосу, нарочито у светлости оваплоћења, има велике практичне импликације на пољу хришћанске мисије и живота хришћанске Цркве. Ако је Логос творац, смисао и узор целокупне творевине, онда Његово Тело, Црква, нужно сноси са-одговорност, може се рећи и са-твораштво, у свету као целини. Ово је заиста суштински израз црквене саборности, њене умешаности у целовитости творевине, јер је сâм Творац њена глава. Пре свега, хришћанска одговорност је одговорност према свим људима. На служби у цркви Свете Марије Дјеве у Оксфорду, К. С. Луис је једном рекао:
„Озбиљна је ствар живети у друштву могућих богова и богиња стално имајући на уму да и најдосаднија као и најинтересантнија особа са којом разговарате може једнога дана постати створење које ће вас довести у искушење да га, с обзиром на то како га сада гледате, или почнете обожавати или да постане ужас и пропадљивост какву срећете, ако је уопште срећете, само у ноћној мори. У сваком тренутку, у одређеној мери, ми помажемо једни другима да се усмеримо у једном или другом од ова два правца. У светлу оваквих преовладавајућих могућности, као и страхопоштовања и опреза које су им својствене, треба да се руководимо при бављењу једни другима, у пријатељству, љубави, игри и политици.“
Хришћанска одговорност није ограничена на „духовне ствари“ или на концепт „исправног веровања“, схваћеног као скуп система који се поимају искључиво разумом. Реч Божија не комуницира само људским речима; она је комуникација самог живота. Због тога је католичанска Црква кроз векове знала како да „шири реч“ кроз светост својих чланова, кроз поезију, кроз иконе, музику итд. објављујући хармонију, поредак, истину Божије креације. Дозволите ми да кажем да је обнова овог осећаја хармоније и лепоте данас потребна више од свега, како би наши савременици поново могли да чују хришћанску поруку. Ова обнова је могућа једино на основама обновљене перцепције Логоса и као Творца, и као Искупитеља. Хришћани никад не чине већи духовни злочин него кад прихватају дуализам благодати и природе, светог и профаног, када признају да постоји аутономна сфера натуралног која може имати сопствену лепоту (различиту од „религиозне“), сопствену хармонију (коју је Бог створио, али која је некако независна од Христа). Време је да почнемо да потврђујемо и прокламујемо да је Бог Творац лепоте и да ништа створено не може са правом бити „секуларизовано“ (као што је Достојевски рекао, ова Богом створена лепота ће на крају спасити свет).
Сви знамо, на пример, како је кроз векове Црква користила музичке и сликарске изразе да би пројавила присуство Царства Божијег у литургији, како је обредима освећења и благосиљања потврдила свој наук о универзалности, обухватајући свецелу космичку реалност. Заиста, ништа од „старог“ не може бити остављено изван „новог“!
Ово, ипак, не значи да свака форма културе доприноси пројављивању „нове твари“ или да је сваки уметнички стил у стању да одрази тајну оваплоћења, као што су способни романички, готички или византијски стил. Драма секуларизоване културе која искључује логос творевине и изграђује своје форме на реакцији и интуицији „аутономног“ људског рода, у данашњем свету је отишла врло далеко. Са процесом селекције, очишћења и искупљења сличног ономе са којим су се суочили оци Цркве када су се сусрели са огромни задатком обраћања грчко-римског света Христу, суочени смо ми данас. Наравно, наш задатак је много тежи, јер је свет са којим се суочавамо постхришћански свет: он претендује на то да познаје хришћанске норме и да их уз промишљање одбацује. Хришћанство је трагично изгубило свој новитет: мирише на реакционарну прошлост. Једноставан повратак древној литургији, древној уметности, древној музици је из наведених разлога недовољан по себи и може да одведе до даљег компромитовања свагда нове, креативне природе хришћанске вере.
Лично мислим да је антикварски конзерватизам, „повратак“ прошлости, често бољи од лоших импровизација. Али, јасно је да, ако је Свети Максим Исповедник био у праву дефинишући „логос бића“ као кретање, треба увидети да хришћанска мисија захтева нове форме, нове путеве укључивања целине данашњег човечанства, данашњег света, у свој домен. Али, ове нове форме не могу једноставно бити примљене као такве из палог света, на не-критички начин. Оне морају бити прилагођене непроменљивом садржају хришћанског јеванђеља и морају манифестовати овај садржај на начин који би био у складу са свештеном традицијом једног саборног предања. Тако да аутентична хришћанска креативност изискује овај напор изабирања, разборитости као и смелост у прихватању новитета.
У њихово време, Свети Кирило и Методије су били еминентни сведоци такве креативности, не само зато што су – као и многи мисионари пре и после њих – били кадри да се културолошки и језички идентификују са друштвеном групом која је требало да чује јеванђеље, већ зато што су били кадри да буду и традиционални и иновативни, верни и критички оријентисани. Као православни Византинци супротставили су се као очигледној „иновацији“, интерполацији несрећног Filioque у заједничко Верују, али су поштовали цењену Римску цркву (која им је помогла против Германа) и превели су на словенски не само византијску литургију, већ и латински обред. Аутентична „саборност“ и динамизам њихове службе треба да буде образац чак и нама данас.
Извор: John Meyendorff, „Christ as Word: Gospel and Culture“, International Review of mission, 1985, № 294.
Превод: Андреј Јефтић
[1] Лекционар почиње Јовановим Јеванђељем, јер је Јованов Пролог одређен да се чита у пасхалној ноћи – почетку литургијске године.
[2] Наведено према: Мали Требник, прев. Aрхим. др Јустина Сп. Поповића, Призрен, 1994, стр. 26
[3] Ibid., стр. 27.
[4] Metropolitan Ignatius of Lattakieh, „Behold, I Make AII Things New“, St. Vladimir’s Quarterly, Vol. 12, № 3–4 (1968), p. 113.
[5] Harvey Cox, The Secular City, New York, 1966, p. 263.
No comments:
Post a Comment