Владимир Коларић: Хришћанство и филм

Садржај

Предговор

I
Религија и филм – Од Анрија Ажела ка могућности заснивања једне хришћанске естетике филма
Слика и страст – испитивање филма
„Филм је наша нечиста савест“
Филм и телесна лепота
Религија и помирење у филму „Исцељење“ Ивана Јовића

II
Фантастични реализам Алексеја Балабанова
Два филма Павла Лунгина
Посредовања – О филму „Исцељење“ Ивана Јовића
Са вером у Бога – Филм „Завештање“ Ивана Јовића
У раљама лудила – Филм „Унутра“ Мирка Абрлића и Јелене Марковић
О наказама и људима – Филм „Ја, Данијел Блејк“ Кена Лоуча
Нови живот – „На млечном путу“ Емира Кустурице
„Викинг“– Филм о Владимиру Кијевском и крштењу Русије
У љубави и истини – Кадијевић о Кадијевићу

Религија и филм – Од Анрија Ажела ка могућности заснивања једне хришћанске естетике филма

Владимир Коларић

Наглашавајући аутономност филма као уметности, као и његову способност да изрази трансцендентне, духовне реалности, Анри Ажел у својој Естетици филмапоставља добру основу за истраживање везе између филма, једне аутономне и пуноправне уметности, дакле, и религије, као израза најсуштинскијег људског односа и најсуштинскије људске воље – оне ка божанском, божанском као извору, божанском у себи и божанском као финалном уосмишљавању људске егзистенције. Религијски опит у свом свођењу свих димензија времена (прошлог, садашњег и будућег) у једну жаришну тачку, тачку љубави, као да се негде додирује са оном очаравајућом могућношћу филма да на дубљем нивоу преиспитује свет иманенције, дакле свет простора и времена, а сусрет филма, потеклог од искуства тродимензионалног света, и религијске мистике, све у тежњи ка достизању оног Једног, „јединог битног“, оне крајње и исходишне димензије из које све долази и којој се све враћа, одиграва се у, према физици кванта, четвртој димензији, димензији светлости и времена, која ако већ не води ка откривењу, свакако води ка битном оспоравању наше неподељене вере у видљиви свет, свет чула и разума, те наше могућности да сопственим способностима обухватимо тај свет и овладамо њиме. Сусрет филма (и сваке уметности уосталом) са религијским, могућ је у равни душе, душевног, дакле оног јединства (раз)ума, срца и воље, неодвојивог од нашег телесног постојања (ком даје форму, што је већ знао и Аристотел), али и непостојећег без свог циља у духовном, духу којим се храни, којим постоји и за кога постоји.

Андреј Тарковски - борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Ајдреј Тарковски бавио се духовном стварношћу. Његове филмове одликују дуги кадрови, мрачна атмосфера, јаки монолози или дијалози... Такође, фимови нису ''једносмерни''. И ако се често баве религијском тематиком, постоје и нерелигиозни ликови и моменти у сваком од филмова. То управо и даје дубину овим оставрењима, дијалог који се води у филму доводи до дијалога гледаоца са самим собом и својим односом према Богу.

Теологија и филм

Џолион Мичел

Да ли је Црква у сукобу са филмом? Постоји једна добро позната и често навођена[1] сцена у филму Cinema Paradiso (1988) у којој средовечни свештеник седи сам у биоскопу једног италијанског градића. Он гледа филм и сваки пут када би видео заљубљени пар како се грли, љутито би зазвонио звонцетом. Филмски оператер потом обележава увредљиве кадрове и касније их избацује из филма. Касније се у истом филму један дечак, који је био сведок овог цензурисања, враћа као средовечни режисер и добија стари филм. На његово изненађење, тај филм се састојао од избаченог материјала који је спојен у низ сцена са пољупцима.

PATERSON: VOZAČ AUTOBUSA KOJI VOLI EMILI DIKINSON

Džim Džarmuš majstor je sporih filmova i pronalaženja poetičnosti u svakodnevici. Bilo da su glavni likovi taksisti, vampiri ili samuraji, u njegovim filmovima često je više introspekcije nego akcije, a atmosfera je pomalo snolika (čak i kada protagonisti nisu natprirodna bića). U skladu sa ovim, Paterson, najnovije ostvarenje ovog kultnog reditelja, tipičan je Džarmušov film. Nikako tipičan u negativnom smislu jer Džarmuš se ne ponavlja – on je hrabar, ali dosledan. Tečan i tih, Paterson je prijatno poznat, a istovremeno neiznenađujuće nov.

Tamna strana srpskog srednjeg veka – Dobrilo Nenadić

Dušan Milijić

Još je Viktor Igo, u romanu Bogorodičina crkva u Parizu, primetio da je arhitektura sve ugroženija kako štampa uzima maha. Ponekad se čak desi da jaka produkcija knjiga ne samo što ugrožava svaki vid umetnosti u graditeljstvu, nego ne nalazi ni malo razumevanja za njega.

Božji dar u epohi ateizma

Dorotej, roman prvenac Dobrila Nenadića, svojevremeno je dočekan kao lepo iznenađenje u srpskoj književnosti: potekla od tada potpuno anonimnog čoveka, priča je nosila originalnu kompoziciju, upečatljiv stil i, najzad, tematiku srpskog srednjeg veka, što nije bilo česta inspiracija domaćim piscima uprkos brojnim podacima koje su nudile istoriografija i epska tradicija.

O čemu zapravo govori remek-delo Maratonci trče počasni krug

 Kultiviši se

 -

Maratonci trče počasni krug je verovatno najpoznatije ostvarenje srpske kinematografije. Naš najgenijalniji dramaturg modernog doba, Dušan Kovačević, napisao je ovaj komad u svojoj dvadeset četvrtoj godini, dok je još uvek bio student.

Desetak godina kasnije, njegova drama je ekranizovana, pa je tako od jedne amaterske pozorišne predstave nastao film, koji mnoštvo generacija gotovo zna napamet.

Komad je u početku bio zamišljen kao ozbiljna kritika društva kroz tragediju, ali je na Kovačevićevo iznenađenje publika dramu prihvatila kao izuzetno duhovitu, verovatno ne shvatajući njeno pravo značenje.

Kako su u drami prikazane mnogobrojne društvene teme, komični citati i dijalozi iz drame su svakodnevno prepričavani u današnjem društvu. Možemo čak reći da su postali neka vrsta modernih poslovica.

Svi znamo fabulu drame, ali nismo svesni njene minornosti u odnosu na značajno dublji sloj skrivenog kazivanja.

Poetika odmetništva u pop kulturi Postoje zakoni jači od propisanih

U rok muzici – kao i u popularnoj umetnosti uopšte – slično je kao u komediji del arte. Uloge su podeljene. Samo što umesto Arlekina, Kolombine, Pantalonea i Pulčinele nastupaju odmetnik, kockar, bludnica, grešnik i usamljenik. Na opšte zadovoljstvo auditorijuma oni odigravaju svoje tragikomične igrokaze. Vole se i mrze, putuju kroz noć, kockaju se va bank sa smrću, “lete visoko i nisko” kroz život, testiraju granice morala i postojanja. Na taj način tvore antiokruženje (“anti-environment”) na kojem se konture ljudskog bitisanja jasnije ocrtavaju. Tako bar tvrdi Tav Falko – nadobudni filozof i igrač tanga iz Memfisa, uz to i r’n’r majstor bez mane i straha.

Sedmi pečat − partija šaha protiv nepobedivog protivnika

od

 Kultiviši se

 -

„A kad Jagnje otvori sedmi pečat, nastade na nebu tajac oko pola sata” − uvodnim citatom iz „Knjige Otkrivenja”, legendarni švedski režiser, Ingmar Bergman, uvodi nas u svoj svet unutrašnjeg razdora između strogog verskog vaspitanja u detinjstvu i skepticizma odraslog čoveka.

Osvojivši Specijalnu nagradu žirija na Kanskom festivalu, kao i niz drugih nagrada na festivalima širom Evrope, „Sedmi pečat“ je Bergmana daleke 1957. godine istakao ne samo kao majstora filma nego i kao intelektualca čije su vizije opsedale generacije ljudi. Njegove požrtvovane, ali i cinične interpretacije ličnih vrednosti i strahova bile su značajna kulturna pojava. Večito anksioznog režisera proganjale su mislio užasu postojanja bez Boga, vere i smisla života provedenog u stalnoj senci ništavila smrti. Kasnije je priznao da mu je ovaj film pomogao u borbi protiv stalnog strahovanja.

Uvodna špica serije Pravi detektiv

Miloš Forman – antiheroj u borbi protiv sistema

Sanja Đurđević

 -

13/04/2017

    

Višestruko nagrađivani i proslavljeni češki režiser, Miloš Forman, tvorac je nekoliko najvećih remek-dela kinematografije XX veka. Bio je izuzetan humanista, borac za društvenu, umetničku, i slobodu govora.

Upoznat sa pritiskom i ograničenjima nametnutog režima, kroz svoje filmove je pokazao izvanredno razumevanje ljudskih osobina i osećanja, i prikazao nerazumevanje društva prema pojedincu koji od tog režima odstupa.

Stoga je motiv koji se provlači kroz većinu njegovih dela upravo motiv pojedinca potlačenog društvenom sistemu u kome, na svoj način, opstaje, ili pokušava da opstane.

Miloš Forman